Page 146 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 146

„KULTURNI REVOLUCIONARI” i BUDA (Kina, Hangzhou, 1978).Po povratku iz Kine, Dejvid
            Rokfeler je  izjavio: .Kolika god bila crna Kineske revolucije, ona je očigledno uspela...”  Cena
            ,uspeha” ove Revolucije je smrt 64 miliona ljudi.







                                                                                                         72
            nemerljivo porastao u Aziji i najverovatnije nepopravljivo oslabio nekomunističke vlade u tom regionu.”
                       Dakle, predsednikNikson je, ipak, otišao u Kinu i širom otvorio vrata komunističkim vlastima
            Mao Cedunga i Ču Enlaja.
                      Sleded  korak  u  izdaji  kineskog  naroda  od  strane  Amerike  došao  je  1976.  godine,  kada  su
            preminuli prvo Ču Enlai a zatim i Mao. Neverovatne su bile reci koje su izlazile iz usta svetskih lidera u
            slavu ove dvojice krvavih dželata.
                       Evo šta su pojedini zvaničnici izjavljivali o Ču Enlaju:
                       Džerald Ford: „Ču Enlai če dugo biti pamčen kao izvanredni vođa.”
                       Državni sekretar Henri Kisindžer: „Veoma mnogo sam poštovao Ču Enlaja.”
                       Bivši predsednik Ričard Nikson: „Čuova zaostavština biće činjenica da je pomogao da se okonča
            tama. Samo  nekolicina ljudi XX  veka mogu da se mere s premijerom Ču  Enlajem po uticaju na svetsku
            istoriju.”
                       A ovde su i komentari o Mao Cedungu:
                       Pjer Trido (Pierre Trudeau), premijer Kanade: „Narodna Republika Kina stoji kao spomenik duha
            i  političke  filosofije  predsednika  Mao  Cedunga.  Kanađani  cene  smernicu  duha  zajedništva  koja  je,  pod
            Maovim vodstvom, doprinela modernizaciji Kine.”
                       Predsednik Džerald Ford: „Mao je bio izuzetan, veliki čovek.”
                       Državni sekretar Henri Kisindžer: „Mao je bio jedan od tirana našeg doba,”
                       Bivši predsednik Ričard Nikson: „Vizionar, pesnik, duboko usađen u istoriju kineskog naroda.”
                       „Njujork  tajms”:  „Moralist  koji  je  duboko  verovao...  da  dobrobit  čoveka  mora  biti  pre  punog
            ekonomskog progresa.”
                       „Boston gloub”: „Za milione ljudskih bića širom sveta, simbol mogućnosti društvenih promena,
            ekonomskog i političkog progresa, dostojanstva potlačenih.”
                      Svi ovi pritisci urodili su plodom: decembra 1978, kada je Karterova američka vlada priznala
            komunističku  vlast  u  Kini,  posle  55  godina  prihvatanja  Sun  Jat  Sena  i  Čang  Kaj  Šeka  za  legitimne
            predstavnike kineskog naroda.
                       Mnogi  nisu  prihvatili  ovakav  potez  američke  vlade.  Bivši  građanin  Kine,  doktor  Čiu  Juanhu,
            rekao  je  Kongresnom  komitetu  u  Vašingtonu:  „Priznavanje  kineskog  crvenog  režima  je  obeshrabrivanje
            naroda  celoga  sveta...  To  će  svetu  biti  znak  da  velika  američka  nacija  ne  zaslužuje  da  bude  prijatelj,  jer
                                                     73
            povremeno izdaje svoje najvernije saveznike.”
                       Senator Beri Goldvoter (Barry Goldwater) bio je medu onima koji su smatrali da je povučen loš
            potez. Na jednoj konferenciji za štampu je izjavio: „Nemam ideju šta bi ga drugo moglo motivisati osim

                                                           146
   141   142   143   144   145   146   147   148   149   150   151