Page 140 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 140

kojeg veliki univerziteti u svom profesorskom kadru obično nemaju ekonomistu koji se zalaže za slobodno
            tržište i istoričara koji bi progovorio o Zaveri?
                       Svrhu postojanja bar jedne od ovih fondacija ilustrovaće nam razgovor između Normana Dada,
            direktora  istraživačkog  tima  Kongresnog  komiteta,  i  H.Rouvena  Geitera  (H.Rowan  Gaither),  predsednika
            Fordove fondacije. Gospodina Dad je otišao u Fondaciju i postavio nekoliko pitanja predsedniku Geiteru.
            Gospodin  Geiter  je  tom  prilikom  rekao  sledeće:  „Svi  mi  ovde,  na  nivou  na  kojem  se  kreira  politika
            Fondacije,  imali  smo  prethodno  iskustvo,  ili  u  OSS-u  ili  u  evropskoj  ekonomskoj  administraciji,  sa
            direktivama Bele kuće. Mi i ovde radimo po tim direktivama. Želite li da znate kakve su te direktive?”
                       N. Dad je rekao da želi, pa mu je gospodin Geiter saopštio sledeće: „Suština svih tih direktiva je
            da treba da iskoristimo svoju moć i uticaj da bismo izmenili život u Sjedinjenim Državama kako bismo lakše
                                                       37
            mogli da se sjedinimo sa Sovjetskim Savezom.”
                       Ono što je gospodin Geiter, u stvari, hteo da kaže jeste da američka ekonomska moć, njena vojna
            i pomorska sila, moraju da se smanje kako bi Amerika mogla da se ujedini sa Sovjetskim Savezom u jednu
            Svetsku vladu.
                       Vidimo, dakle, da se, bar ekonomski, želje Fordove fondacije ostvaruju.
                       Članak „Asošijeted presa” od ll.avgusta 1981. nosi naslov: „Sjedinjene Države posrću, sada su na
            8. mestu u svetu po prihodu po glavi stanovnika.”
                      Jedan  od  metoda  koji  fondacije  primenjuju  da  bi  snizile  životni  standard  Amerikanaca  jeste
            socijalizam. Poznati istraživač i autor Geri Alen dugo je proučavao nekoliko Rokfelerovih fondacija i došao
            do zaključka „da nije u stanju da pronađe ni jedan jedini projekat u istoriji ovih fondacija koji bi promovisao
                                   38
            slobodno preduzetništvo.”
                      Ovo je zaista pravo otkriće, budući da sve fondacije izvlače svoje fondove iz sistema slobodnog
            preduzetništva.
                      Kao dokaz da je Alenova tvrdnja tačna, poslužiće nam izjava Henrija Forda II koji se povukao s
            mesta člana  Upravnog odbora Fordove fondacije. On je rekao  „da smatra da je ova Fondacija karikatura
            kapitalizma, i da je teško opovrgnuti ovu činjenicu ako se pogleda bilo šta što Fondacija čini. Još je teže
            razumeti  delovanje  institucija  koju  ove  Fondacije  finansiraju,  a  posebno  univerzitete.  Govorio  je
            zvaničnicima i zaposlenima da vredi održati sistem koji i omogućava rad same Fondacije.
                       Čikaški univerzitet je jedan od onih koje finansira Rokfelerova fondacija. Jedan od predavača na
            njemu je i doktor Milton Fridman, tobožnji „konzervativni” ekonomista slobodnog tržišta. Izjavio je sledeće:
            „Više  od  40%  prihoda  Amerikanaca  sada  se  troši  u  njihovu  korist,  preko  raznih  državnih  službi...  Mi
            govorimo o tome kako da izbegnemo socijalizam. Pa ipak, 48% svake korporacije poseduje vlada SAD. Mi
            smo 48% socijalisti... Šta je prouzrokovalo skok... na današnjih 48% socijalističkog društva kod nas ? To nije
                                                                           40
            proizvod zlih ljudi, koji su imali zle namere. Nije bilo nikakve zavere.”
                      Jedan od najpoznatijih diplomaca čikaškog univerziteta je Dejvid Rokfeler, koji je tu i doktorirao
                      41
            ekonomiju.  Doktor Rokfeler deli mišljenje doktora Fridmana da ne postoji nikakva zavera.

                       .
                                         INSTITUT ZA PACIFIČKE ODNOSE (IPR)

                      „Godine  1925.  uspostavljen  je  Institut  za  pacifičke  odnose  (IPR)  kao  udruženje  nacionalnih
            koncila... Koncil Sjedinjenih Država nazvan je Američkim institutom za pacifičke odnose (AIPR). Od 1925.
            do 1950. godine, Institut za pacifičke odnose primio je 77% finansija od američkih fondacija i od AIPR-a.
            Sam  AIPR  je  primio  50%  sredstava  od  Rokfelerove  i  Karnegijeve  fondacije...  Glavne  institucije  koje  su
            pomagale AIPR su: 'Standard vekjum oil' (pod kontrolom Rokfelera); 'Internešnal dženeral elektrik'; Nešnel
            siti benk; Čejs nešnel benk (sada Čejs Menhetn benk, pod kontrolom Rokfelera); 'Internešnal biznis mašins'
            (IBM); 'Internešnel telifoun end telegraf (ITT); 'Tajm inkorporejšn'; 'Dž. P. Morgan end kompani'; Benk of
                              42
            Amerika i 'Šel oil'.”
                       Šta su bogataši dobili investirajući u AIPR i IPR?
                       Godine 1951. i 1952, Senatski potkomitet za unutrašnju bezbednost sproveo je saslušanje u vezi
            sa IPR-om i AIPR-om. Zaključio je:
                       „Američka Komunistička partija i sovjetski zvaničnici smatraju IPR instrumentom komunističke
            politike, propagande i vojne špijunaže. Institut za pacifičke odnose je širio i želeo da popularizuje lažne in-
            formacije,  uključujući  i  one  koje  potiču  iz  sovjetskih  i  komunističkih  izvora.  Članovi  najužeg  kruga
            zvaničnika i službenika koji su kontrolisali IPR bili su ili komunisti ili prokomunisti. IPR je bio sredstvo koje
                                                                                                           43
            su komunisti koristili kako bi američku dalekoistočnu politiku usmerili u korist komunističkih ciljeva...”
                                                           140
   135   136   137   138   139   140   141   142   143   144   145