Page 16 - Nikola Tesla - Moji izumi

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

док се није појавио један чудан дечак. Био је то син пензионисаног официра
аустријске војске. Тај деран је јео живе мајске гундеље и уживао у њима као да су
најбоље остриге. Тај одвратни призор учинио је крај мојим напорима на овом пољу
које је обећавало и од тада никада нисам могао да дотакнем мајског гундеља ни било
ког другог инсекта.

Касније сам почео да растављам и састављам дедине сатове. У првој операцији
увек сам био успешан, док бих у другој често претрпео неуспех. Тако се догодило да је
деда изненада прекинуо мој рад на не баш много нежан начин, тако да је прошло
тридесет година пре него што сам се поново машио другог сатног механизма. Убрзо
после тога, почео сам да правим неку врсту пуцаљке која се састојала од шупље цеви
једног клипа и два кудељна запушача. Кад бих хтео да пуцаљка окине, клип бих упро у
трбух а потом цев снажно повлачио уназад обема рукама. Ваздух између два запушача
је бивао сабијен и јако загрејан и предњи чеп би излетео уз гласни прасак. Уметност је
била изабрати цев одговарајућег промера међу шупљим стабљикама и сјајно сам
напредовао са том пуцаљком, али су моје активности прекинули разбијени прозори у
нашој кући и ја сам био болно обесхрабрен. Али, уколико се тачно сећам, после тога
сам почео да дељем мачеве од комада намештаја које сам могао добавити. У то време
био сам под утицајем српске народне поезије и пун дивљења према подвизима јунака.
Имао сам обичај да проведем сате косећи своје непријатеље у облику стабљика
кукуруза, што је упропашћавало летину, па сам зато добијао ћушке од своје мајке.
Штавише, те ћушке нису биле форме ради, већ и те како праве.

Све то, па и више од тога, догодило ми се пре него сам напунио шест година и
завршио први разред основне школе у селу Смиљану, у коме сам се и родио. У то време
смо се преселили у оближњу варошицу Госпић. Промена места становања за мене је
била права несрећа. Готово ми је срце препукло на растанку од наших голубова,
живине и оваца, од нашег величанственог јата гусака које би се јутром дизале под
облаке, а са заласком сунца враћале са својих хранилишта у тако беспрекорној бојној
формацији да би се пред њима могла постидети и ескадрила најбољих модерних
авијатичара. У нашој новој кући нисам био ништа друго него заточеник који је кроз
прозорске засторе посматрао непознате људе. Био сам толико повучен да бих радије
лицем у лице стао пред разјареног лава, но да се сретнем са било којим од оних
градских кицоша који су тумарали наоколо. Најтеже ми је било недељом, када сам
морао лепо да се обучем и да идем у цркву. Тамо ми се догодило нешто од чије ми се и
саме помисли касније ледила крв у жилама. Била је то моја друга пустоловина у
цркви. Мало пре тога био сам целе ноћи жив сахрањен у старој капели у непроходној
планини, коју је народ посећивао само једном годишње. Било је то страшно искуство
али ово о коме ћу вам говорити било је још горе. У граду је живела богата госпођа,
добра али горопадна, која је долазила у цркву богато искићена, обучена у хаљину са
огромним шлепом и бивала је у друштву много људи. Једне недеље, управо када сам
завршио звоњаву на звонику, сјурио сам се низ степенице којима је ова велика дама
гордо пролазила и скочио јој на скут. Он се поцепао уз парајући звук који је био налик
на салву испаљену из мускете, коју су испалили неувежбани регрути. Мој отац је
побелео од беса. Благо ме је ударио по образу, и то је била једина физичка казна коју је
он икад применио али се ударца скоро и дан-данас сећам. Стид и збуњеност који су

МОЈИ ИЗУМИ - НИКОЛА ТЕСЛА 13