Page 176 - Milomir Marić - Deca Komunizma

sumnji. Velike čistke i montirani procesi staroj boljševičkoj gardi u
Moskvi drugima su nuđeni kao primer za praktičnu akciju. Na sve
strane su pisane prljave dostavke, negativne karakteristike i pravljeni

spiskovi nepodobnih komunista. Preporuka je bila da se oni na
smaknuće namame u Moskvu ili Španiju. Iz Moskve su, posle rutinskih
istraga u Lubjanki u kojima se ništa nije ni htelo utvrditi, ekspedovani u
Sibir da se nikada otud ne vrate. One druge, revolveraši NKVD-a
sačekivali su u prolazu kroz Pariz ili su im pucali u leđa na frontu u
Španiji.

Velika čistka nije mimoišla ni službu sigurnosti. Uspostavljen je
brutalni lanac smrti, kome nije bilo kraja. Mnogi visoki funkcioneri
NKVD-a sumnjičeni su kao strani špijuni, izdajnici i neprijatelji. Slati su
u Sibir ili po kratkom postupku streljani. Poziv na referisanje u Moskvu
značio je najčešće bezuslovnu smrtnu kaznu. Danas su ubijani oni koji su

č
ju e ubijali, da bi sutra došao red na njihove ubice. I tako u nedogled!
Pošto niko stvarno nije bio kriv – svi su podjednako bili krivi.
U tom košmaru Pavle Bastajić se ponašao kao ranjena zver.
Nekadašnji boem i šaljivdžija, koji je živeo luksuzno kao kakav ruski
knez, lutao je besciljno Parizom bez prebijene pare. Oronuo, neobrijan, u
iskrzanom i ofucanom odelu. To više nije bilo stvar konspiracije, nego

istinskog očaja. Zajmio je novac od jugoslovenskih studenata i
emigranata, pažljivo izbegavajući komunističke aktiviste. Nekad je na
prodaju nudio zlatne lance, kao najobičniji crnoberzijanac. Nikome nije
đ
bilo jasno šta se to doga a sa legendarnim „izvršiocem odluka
Kominterne“. Dobro, i ranije je s vremena na vreme kuburio s novcem,
„dok mu ne stigne plata iz Moskve“, ali je dug uvek vraćao, obavezno

uz knjigu pride, na ime kamate. „ itaj, to moraš da znaš!“, govorio je,
Č
pružajući nekome, recimo, Ničeovu Volju za moć.
Dvadesetak dana, te jeseni 1937. godine, Pavle je proveo kod
doktoranta prava Slobodana Laleta Ivanovića, u njegovoj garsonjeri u
Četrnaestom arondismanu. Pre spavanja, stavljao je revolver pod jastuk,
zadužujući Ivanovića da budan čuva stražu. Izlazili su oprezno na ulicu

i, posle svakog pređenog kilometra, menjali „taksi“. Onda se Pavle
gubio u nepoznatom pravcu. Ivanovića je slao do naše partijske knjižare
Horizont, da ispred nje dežura i beleži ko izlazi i ulazi. Tek kandidat za
člana Partije, mladić je bio zbunjen, ali izuzetno počašćen tim zadatkom.
U njegovim očima Bastajić je bio tolika nacionalna i revolucionarna

veličina da je bio spreman da u svakom trenutku skoči i kroz prozor ako
bi on to od njega tražio. Još prilikom prvog susreta Pavle ga je šokirao.
Pitao je: „Dolaziš iz zemlje. Kakav ugled uživa Petko Miletić?“ Zatim je

176