Page 175 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 175
poznato kako je akcija ocenjena u Moskvi.
Pariz je tada bio centar sovjetske agenture, u kojoj je radilo dosta
Jugoslovena. Većina ih je samo činila različite usluge, uopšte ne znajući
šta se iza svega krije. S vremena na vreme, dolazili su u kontakt sa
zemljacima, koji su radili po „specijalnoj liniji“, što je onda smatrano
čašću i privilegijom probrane komunističke aristokratije. Tek posle rata
otkrivena su prava imena tih „glavnih“. Ništa nije bilo jasno.
Daleko je u radu za NKVD dogurao, na primer, ubedljivo najgori
student komunističkog univerziteta u Moskvi Ivan Srebrenjak. Službeno,
on je bio „Efendija“, „Antonov“ ili ko zna ko, po potrebi. U junu 1937.
došao je iz Pariza u Brisel sa članom Politbiroa CK KPJ Lovrom
Kuharom. U tehničkoj bazi koja je, pored ostalog, organizovala
štampanje partijskog organa Proleter, tražili su neoženjenog Belgijanca,
politički nekompromitovanog, koji ne pije i nema nikakvih tajnih
poroka, a koji je spreman da se fiktivno oženi Srebrenjakovom
suprugom Franckom Klinčevom i od nje se brzo razvede. Ostavivši joj u
nasledstvo belgijsko državljanstvo! Pošto je Srebrenjak odranije
finansijski obilno pomagao obućarsku firmu FI-DO-CO, napravivši od
nje pouzdan punkt sovjetske obaveštajne službe, odmah mu je ona
predusretljivo izašla u susret. Za mladoženju je predložen jedan njen
trgovački putnik. Ugovoreno je venčanje u Parizu, mladenci su se našli u
Bulonjskoj šumi, a Srebrenjak je išao s njima kao nevestin rođak. Iako je
sve bilo sređeno u opštini Skorbek, policija je nešto posumnjala, umešala
se, pa se iz opreza odustalo od venčanja. Sovjetski kanal Brisel–Pariz
uspostavljen je na drugi način.
Na istoj relaciji radio je i Ivan Kralj, bivši rudar iz Sarajeva, koji se
predstavljao kao učitelj ili profesor iz Banjaluke. Nosio je pune džepove
skupocenih ručnih i džepnih satova i nudio ih partijskim aktivistima,
ako mu nabave odvažne ljude, vešte rukovanju revolverom, za
specijalne zadatke po Evropi. Ljudi su bukvalno otimani, tajanstveno
nestajali bez znanja njihovih porodica, i vraćani niotkuda posle nekoliko
meseci. Ili nikada!
Bila su to gadna vremena. Dok je Kominterna trubila o
neophodnosti širenja komunističkog pokreta i zagovarala okupljanje
č
sveopšteg narodnog fronta protiv velike fašisti ke nemani koja je
zapretila čovečanstvu, i dok su desetine hiljada boraca Internacionalnih
brigada oduševljeno hrlile da se bore za špansku republiku – iz Moskve
je drugim, manje glasnim kanalima traženo nemilosrdno trebljenje
partijskog članstva, preispitivanje davno oproštenih grehova i krivica,
obnavljanje i usvajanje svih nekadašnjih, čak i nedokazanih optužbi i
175