Page 169 - Meša Selimović - Tvrđava

Poslije me bilo stid sto sam svasta govorio, a jos vise sto sam vikao, ali sta
mogu, ludost je jaca od covjeka.

I dok su iz mene varnice iskakale, zbog nepravde, zbog moje dobrote koju mi
ne priznaje, zbog ljubavi koju ne cijeni, dok sam pjenio, zaleci sebe, grdeci
nju, u sobu je usao Mahmut Neretljak.

Zastao je za trenutak, trepnuo zakrvavljenim neispavanim ocima, a onda
klimnuo glavom, kao da se izvinjava: samo vi nastavite! I brzo izasao iz sobe.

Ta njegova smijesna zbunjenost, i nespretan pokret rukom, da ne prekidamo
zbog njega, presjekli su moju ljutinu, oduzeli joj zamah i ostrinu. Nestala je
odjednom, istopila se, uvenula, a ostala je nelagodnost. Mahmut se spleo,
iznenadjen sto se i mi svadjamo, a onda je htio da popravi, hrabreci nas da
nastavimo sto smo zapoceli, a sto svi cine.

Zaprepastio se i pomirio u jednom casu, mozda razocaran sto smo i mi takvi,
mozda zadovoljan sto ni mi nismo drukciji. A mozda je pozalio Tijanu, jer je
nasao upravo kad sam ja praskao a ona plakala, i tako sam ja u njegovim
ocima ispao nasilnik, a ona zrtva.

Sta me se tice, uostalom!

Znam, kriv sam, prenagljeno sam buknuo, zar nisam mogao da precutim, da
se nasmijem da je salom prekinem, da je pozovem na snijeg? A nisam mogao
da se uzdrzim, pogodjen nepravednim prigovorima. Naljutila se na nekog
drugog, i naplatila se na meni. To nije posteno. A mozda je stvarno
nezadovoljna ovim zivotom. Onda me ne voli.

- Izgleda da me vise ne volis - rekao sam prijekorno.

Ali moj prijekor nije zestok, zbog nje. Sjedila je na sanduku, sklupcana, s
bradom na koljenima, potpuno odsutna. Vise bih volio da je bijesna.

- Kamo srece da te ne volim - sapnula je u pod.
- Pa sta ti je onda?
- Tuzna sam. Ne mogu ti reci koliko sam tuzna.
- Zbog cega?

Slegnula je ramenima, jedva se pokrenuvsi, zaista tuzna, zaista nesrecna.

Nista joj se nije desilo, rekla bi mi, sigurno. Kako onda moze biti tuzna nizasto,
zbog sjecanja, mozda, zbog proslosti, zbog nesigurnog trena, zbog neke misli
bez krila? Razumijem tugu zbog onog sto jest i sto moze biti. Ali, eto, nismo
svi isti, i moracu se, izgleda, navikavati na tugu bez razloga, s razlogom koji se
ne vidi, zbog misli koja luta svojim unutrasnjim prostorima, zamorena
svejedno cime, tuzna svejedno zbog cega.

Zao mi je, ne mogu da je gledam tako izgubljenu.