Page 723 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ето, питајте њега. Он ништа не зна и не мисли - рече Љевин. - Јеси ли, Михаиличу, чуо
о рату? - обрати му се Љевин. - Знаш, оно о чему су у цркви читали? Шта ти мислиш? Треба
ли ратовати за хришћане?

- Шта ми имамо да мислимо? Александар Николајевич император мисли за нас, и
смислиће за нас све у свима стварима. Он боље види... Треба ли да донесем још хлеба? Да
дам дечку још мало? - обрати се он Дарји Александровној показујући на Гришу који је
довршавао корицу.

- Ја немам потребу да питам - рече Сергије Иванович. - Видели смо и видимо стотине
људи који остављају све, само да послуже праведној ствари; долазе са свих крајева Русије, и
отворено и јасно изражавају своју мисао и намеру. Они прилажу грошеве или сами иду и

отворено говоре зашто. Шта то значи?
- Значи оно што ја мислим - рече Љевин који се поче жестити - да ће се у народу од
осамдесет милиона увек наћи не стотине, као сад, него десетине хиљада људи који су

изгубили друштвени положај, распусници, и који су увек готови - у чету Пугачова, у Хиву, у
Србију...

- А ја ти кажем: иду не само стотине и не само распусници, него најбољи представници
народа! - рече Сергије Иванович с толико јеткости као да штити последњу своју имовину. - А
прилози? У том погледу цео народ отворено изражава своју вољу.
- Реч »народ« је врло неодређена - рече Љевин. - Општинске ћате, учитељи, и један из

хиљаде сељака можебити знају у чему је ствар. Осталих осамдесет милиона, као и
Михаилич, не само да не изражавају своју вољу, него немају ни појма о чему би требало да
изразе своју вољу. Какво право имамо да ту говоримо о народној вољи?