Page 727 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVII

Кнез и Сергије Иванович седоше у кола и одоше, а остало друштво, убрзавши кораке, пође
пешице кући.

Али облак, час белећи се, час црвенећи, тако је брзо наилазио да је требало још више
убрзати кораке па да се стигне кући пре кише. Ниски облаци, црни као чађав дим, јурили су
необичном силином по небу. До куће, још је остајало око двеста корака, кад се олујина
подиже и кад се сваког секунда могао очекивати пљусак.

Деца су уплашено и радосно цикала и трчала испред других. Дарја Александровна,
борећи се са сукњама које су јој се плеле око ногу, није ишла него је трчала, и није испуштала
децу из вида. Мушкарци, придржавајући шешире, пружали су велике кораке. Били су већ код
самог улаза, кад крупна капља удари и разби се о крај гвозденог жлеба. Деца, а за њима и
одрасли утрчаше са веселим жагором под заштиту крова.

- Катарина Александровна? - упита Љевин Агафју Михаиловну коју срете у предсобљу са
шаловима и марамама.

- Ми смо мислили да је с вама - рече она.

- А Мића?
- У шуми, мора бити, и дадиља је с њим.

Љевин зграби шалове и потрча у Колок.

За то кратко време облаци беху толико наишли својом средином на сунце, да је била
помрчина као за време помрачења. Ветар, упорно, као да хоће да истера своје, заустављао је
Љевина и кидао липово лишће и цвеће и ружно и чудновато откривао беле брезове гране,
савијао на једну страну све: багрење, цвеће, боцу, траву и врхове дрвећа. Девојке које су
радиле у врту, с вриском потрчаше и сакрише се под кров зграде за послугу. Бела завеса плахе

кише беше већ захватила целу далеку шуму и половину оближњих ливада, и брзо се
примицала Колоку. Влага од кише која се разбијала у ситне капље, осећала се у чистом
ваздуху.

Погнувши главу и борећи се с ветром који му је истрзао шалове из руку, Љевин је већ
прилазио Колоку и већ је видео да се нешто беласа иза храста, кад одједном све плану, букну
цела земља, и као да над самом главом пуче свод небески. Отворивши засенуте очи, Љевин
пре свега спази, кроз густу завесу кише која га је сад раздвајала од Колока, како је зелен врх
познатог му храста, у средини шуме, чудновато изменио свој положај. »Је ли могућно да га је
расцепно?« једва стиже да помисли Љевин, кад врх храста, убрзавајући више и више кретање,

западе за друго дрвеће, и он чу ломњаву кад велико дрво паде на друго дрвеће.
Светлост муње, тресак грома, и осећање тела тренутно обузетог хладноћом, слише се у