Page 728 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

један општи утисак ужаса, у Љевину.

- Боже мој! Боже мој! Само не на њих! - проговори он.
И мада одмах помисли како је бесмислена његова молба: да их не убије храст који је већ
пао, ипак је понови, знајући да ништа боље од ове бесмислене молбе није у стању да уради.

Дојуривши до места где су обично бивали, не нађе их тамо.

Били су на другом крају шуме, под старом липом, и дозиваху га. Две прилике, у загаситим
хаљинама (пре су те хаљине биле отворених боја), стајале су нагнуте над нечим. То беху
Кити и дадиља. Киша је већ престајала и почело се расветљавати, кад Љевин дотрча до њих.
Дадиљине доње хаљине биле су суве, а Кити беше скроз прокисла, и хаљине су биле
припијене уз њу. Мада је киша престала, оне су још стајале у истом положају у којем су биле

кад је непогода почела. Стајале су нагнуте над детињим колицима са зеленим штитом.
- Јесте живи и читави? Хвала богу! - проговори Љевин шљапкајући по неусахлој води

оквашеним ципелама које су се изувале, и притрчавајући им.
Румено и мокро Китино лице окренуто њему, плашљиво се осмејкивало испод шешира
који беше променио облик.

- Како те савест не пече! Не разумем како можеш бити тако необазрива! - јетко нападе
Љевин жену.

- Богами, ја нисам крива. Баш кад смо хтели поћи, дете нас задржа. Требало га је
пресвући. Тек што смо... - поче да се правда Кити.

Мића је био читав, сув, и без прекида је спавао.

- Ах, хвала богу! Не знам шта говорим.
Покупивши мокре пелене дадиља извади дете и понесе га. Љевин је ишао поред жене, и
кришом од дадиље јој је стезао руку у знак кајања за своју љутњу.