Page 691 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

II

Тек што су Сергије Иванович и Катавасов стигли на особито живахну сада станицу курске
железнице, и изишавши из кола да нађу лакеја који је ишао за њима у другим колима са
стварима, кад стигоше и добровољци на четворима колима. Дочекаше их даме са букетима, и
они, у пратњи гомиле која нагрну за њима, уђоше у станицу.

Једна од дама које су дочекале добровољце, излазећи из чекаонице обрати се Сергију
Ивановичу.

- Јесте ли и ви дошли да их испратите? - упита на француском језику.

- Не, ја и сам путујем, кнегињо. Идем да се одморим код брата. А ви, да ли их једнако
испраћате? - с једва приметним осмејком рече Сергије Иванович.
- Па мора се! - одговори кнегиња. - Је ли истина да их је од нас послато већ осам стотина?
Маљвински ми није веровао.

- Више од осам стотина. Ако се рачунају они који нису послати право из Москве, има их
преко хиљаду - рече Сергије Иванович.

- Ето, кажем ја! - радосно прихвати дама. - И разуме се, истина је да је досада сакупљено
прилога око једног милиона?

- Више, кнегињо.

- А јесте ли читали данашњи телеграм? Опет су разбили Турке.
- Да, читао сам - одговори Сергије Иванович. Говорили су о последњем телеграму који је

потврђивао да су Турци три дана узастопце били тучени на свима тачкама, да су бежали, и да
се сутра очекује одлучна битка.

- Ах, да, знате ли, један се красан младић нудио. Не знам зашто су му правили сметње.
Хтела сам да вас замолим, ја га познајем, да га ви препоручите. Њега је послала грофица
Лидија Ивановна.
Пошто се распитао о појединостима које је кнегиња знала о младићу, Сергије Иванович

пређе у прву класу, написа писамце ономе од кога је примање зависило, и даде га кнегињи.
- Знате ли да гроф Вронски, познати... путује овим возом - рече кнегиња с победоносним

и много значајним осмејком, кад јој Сергије Иванович опет приђе и предаде писмо.
- Чуо сам да путује, али нисам знао кад. Овим возом?

- Ја сам га видела. Он је овде; само га мати испраћа. То је - најбоље што је могао учинити.

- О, да, разуме се.
Док су они разговарали, гомила јурну поред њих ка постављеном столу за ручак. Они