Page 692 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

такође кренуше и чуше громки глас једнога господина који је са чашом у руци држао говор
добровољцима. »Послужити вери, човечанству, браћи нашој - све више подижући глас
говорио је господин. - За велико дело благосиља вас матушка Москва. Живио!«, заврши он
громко и са сузама.

Сви узвикнуше живио и нова гомила нагрну у дворану и умало не обори кнегињу.

- А! Кнегињо, јесте ли видели? - сијајући радосним осмејком рече Степан Аркадијевич
који се одједном појави усред гомиле. - Је л’те да је дивно и топло речено? Браво! А, и
Сергије Иванович је ту! Е, кад бисте и ви од своје стране казали тако... неколико речи, знате,
да их охрабрите; ви то тако лепо умете - додаде он с нежним, поштујућим и опрезним
осмејком, повлачећи овлаш руку Сергија Ивановича.

- Не могу, ја одмах путујем.

- Куда?

- На село, брату - одговори Сергије Иванович.
- Тако, онда ћете видети моју жену. Ја сам јој писао, али ћете је ви пре видети; молим вас,
[309]
реците јој да сте ме видели, и да је all right. Она ће разумети. А уосталом, реците јој,
будите добри, да сам постављен за члана комисије уједињене... Она ће већ разумети! Знате,

les petites misères de la vie humaine [310] - као извињавајући се обрати се он кнегањи. - А
Мјахкаја, не Лиза, него Бибиш шаље хиљаду пушака и дванаест милосрдних сестара. Јесам
ли вам говорио?

- Да, чуо сам - нерадо одговори Кознишов.

- Баш ми је жао што идете - рече Степан Аркадијевич. - Сутра дајемо ручак двојици који
полазе - Димер - Бартњански из Петрограда, и наш Весловски, Гриша. Обојица иду.
Весловски се скоро оженио. То је јунак! Зар не, кнегињо? - обрати се он дами.

Кнегиња, не одговарајући, погледа у Кознишова. Али то што су Сергије Иванович и
кнегиња као желели да га се отресу, нимало није бунило Степана Аркадијевича. Он је
смешећи се гледао час у перо на кнегињином шеширу, час на све стране, као да се нечег
досећао. Спазивши даму која је пролазила с кутијом за прилоге, он је позва к себи и спусти у

кутију банкноту од пет рубаља.
- Не могу мирно да гледам ове кутије, док имам новаца - рече он. - А јесте ли читали
данашњи телеграм? Јунаци Црногорци!

- Шта кажете! - узвикну он кад му кнегиња рече да Вронски путује овим возом. За
тренутак лице Степана Аркадијевича изрази тугу; али после једног минута, када, лако
дршћући обема ногама и гладећи залиске, уђе у собу где је био Вронски, Степан Аркадијевич

већ сасвим заборави своје очајничко јецање над сестриним лешом, и у Вронском виде само
јунака и старога пријатеља.
- Поред свију његових недостатака, не може човек да му не ода и признање - рече
кнегиња Сергију Ивановичу чим Облонски оде од њих. - Потпуна руска и словенска природа!

Само се бојим да ће Вронском бити непријатно да га види. Кажите шта хоћете, мене дира
судбина тога човека. Разговарајте с њим успут - рече кнегиња.

- Да, хоћу можда, ако се укаже прилика.
- Ја га никад нисам волела. Али ово искупљује много. Не само да иде лично него води