Page 657 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Да, путује у Париз. Јуче му се причуо глас - рече грофица Лидија Ивановна гледајући у
Степана Аркадијевича.

- Ах, глас! - понови Облонски, осећајући да треба бити што је могућно опрезнији у овом
друштву у којем се догађа, или треба да се догоди, нешто нарочито, за шта он још нема кључа.

Настаде тренутно ћутање, после чега грофица Лидија Ивановна, као приступајући
главном предмету разговора, с лаким осмејком рече Облонском:

- Ја вас одавно познајем, и веома сам рада да вас изближе упознам. Les amis de nos amis
sont nos amis. [287] Али да би човек могао бити пријатељ, треба мислима продирати у душу
свога пријатеља; а ја се бојим да ви то не чините кад је у питању Алексије Александрович.

Ви разумете о чему говорим - рече она подижући своје лепе, замишљене очи.
- Донекле, грофице, разумем да је положај Алексија Александровича... - рече Облонски,

не разумевајући добро у чему је ствар, и желећи стога да остане у општем.
- Није промена у спољашњем положају - строго рече грофица Лидија Ивановна, пратећи у
исто време заљубљеним погледом Алексија Александровича, који устаде и пређе на страну

Landau-a - него се његово срце изменило, њему је дато ново срце, а ја се бојим да ви нисте
мислима потпуно продрли у промену која се десила у њему.

- То јест, у општим цртама ја могу да замислим ту промену. Ми смо увек били пријатељи,
и сад... - одговарајући нежним погледом на поглед грофице Лидије Ивановне, рече Степан
Аркадијевич, домишљајући се с којим ли је од двојице министара интимнија, да би знао за
којега ће од њих двојице да је моли.

- Та промена, која се извршила у њему, не може ослабити његово осећање љубави према
ближњима; напротив, промена која се код њега извршила мора појачати љубав. Али, бојим се
ви ме нећете разумети. Хоћете ли чај? - рече, показујући очима на лакеја који је донео чај на
послужавнику.

- Не сасвим, грофице. Разуме се, његова несрећа...

- Да, несрећа, која је постала највиша срећа, кад је срце постало ново, испунило се њиме
- рече она заљубљено гледајући у Степана Аркадијевича.

»Мислим да бих је могао замолити да проговори коју са обадвојицом«, мислио је Степан
Аркадијевич.
- О, дабогме, грофице - рече он - али ја мислим да су те промене тако интимне, да нико,

па чак ни најближи човек, не воли да говори о том.
- Напротив! морамо говорити, и помагати једно другоме.

- Да, без сумње, али бивају велике разлике у мишљењима, и уз то... - с лаким осмејком
рече Облонски.

- Не може бити разлике у стварима свете истине.

- О, да, наравно, али... - и збунивши се, Степан Аркадијевич ућута. Схватио је да се ради о
религији.
- Чини ми се: тек што није заспао - значајним шапатом проговори Алексије

Александрович прилазећи Лидији Ивановној.

Степан Аркадијевич се обазре. Landau је седео крај прозора, налактио се на ручицу и