Page 660 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXII

Степан Аркадијевич осећао се потпуно збуњен новим, за њега необичним речима које је
слушао. Сложеност петроградског живота уошпте је узбудљиво утицала на њега, извлачила га
из московске учмалости; али ту сложеност је он волео и разумевао у сферама себи блиских
људи и познаника; у овој пак туђој сфери нашао се збуњен и пренеражен, и није могао
ствари да обухвата. Слушајући грофицу Лидију Ивановну и осећајући на себе управљене

лепе, наивне или лупешке - ни сам није знао - очи Landau-a, Степана Аркадијевича поче
притискивати некаква особита тежина у глави.
Најразноврсније мисли бркале су му се по глави. »Мари Сањина радује се што јој је

умрло дете... Добро би било сад попушити цигару... Да се човек спасе, треба само да верује, а
калуђери не знају како то треба радити; то зна грофица Лидија Ивановна... И откуд ми овај
терет у глави? Да ли од коњака, или отуда што је све ово врло чудновато? Досада нисам, чини
ми се, ништа непристојно урадио. Ипак, немогућно је молити је. Кажу да ови понекад
присиљавају човека да се богу моли. Само да мене не почну силити! Било би овде глупо... И

какве глупости чита; међутим, изговара лепо... Landau - Безубов, зашто је он Безубов?«
Одједном Степан Аркадијевич осети да му се доња вилица неуздржљиво покреће на зевање.
Он поправи залиске прикривајући зевање, и стресе се. Али одмах затим осети да већ спава, и
да се спрема да захрче. Прену се у тренутку кад глас грофице Лидије Ивановне рече:
»Спава.«

Степан Аркадијевич се пренуо уплашено, осећајући се крив и изобличен. Али се одмах и
утеши видевши да се реч »спава« не односи на њега већ на Landau-a. Француз је заспао исто
као и Степан Аркадијевич. Али, спавање Степана Аркадијевича, како је он мислио, увредило

би их (уосталом, он ни то није мислио, тако му је све већ било чудновато); а спавање Landau-
a необично их је обрадовало, особито грофицу Лидију Ивановну.

- Mon ami [291] - рече Лидија Ивановна, и опрезно, да не би шуштала, стаде заносити
наборе своје свилене хаљине, и од узбуђења назва Карењина не Алексијем Александровичем,

већ »mon ami« - donnez lui la main. Vous vouez? [292] Пст! - рече лакеју који опет уђе. - Не
примати!

Француз је спавао или се претварао да спава наслонивши главу на наслон фотеље;
знојавом руком, која је лежала на колену, чинио је слабе покрете, као да лови нешто.
Алексије Александрович устаде доста опрезно, али закачи ногом за сто, приђе и метну своју

руку у Французову. Степан Аркадијевич устаде такође, и широко отварајући очи, желећи да се
разбуди, ако још спава, стаде гледати час у једног, час у другог. Све је то било јава. Степан
Аркадијевич осећаше да му је у глави горе и горе.