Page 653 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XX

Степан Аркадијевич, као и увек, није докон седео у Петрограду. Осим послова око свога
места и сестрина развода, желео је, као и увек, да се, како је говорио, у Петрограду освежи
после московске учмалости.

Москва, без обзира на своје cafés chantants [281] и омнибусе, ипак је била непомична

мочвара. То је Степан Аркадијевич увек осећао. Живећи у Москви, особито у близини
породице, он је осећао да пада духом. Живећи и дуго не излазећи из Москве, он је почео
осећати да га узнемирују рђаво расположење, и укори женини, питање о здрављу и
васпитању деце, ситни интереси службе; узнемиравали су га, штавише, и дугови. Али
требало је само доћи у Петроград, поживети у ономе кругу у којем се он кретао, где се
живело, доиста живело, а не смрзавало, као у Москви, и одмах би све оне мисли ишчезавале,

топиле се као восак крај огња.
Жена?... Баш данас је говорио с кнезом Чеченским. Кнез Чеченски имао је жену и децу,

одрасле синове пажеве; [282] а имао је и другу, незакониту породицу опет с децом. Мада је и
прва породица била добра, кнез Чеченски се осећао срећнији у другој породици. Водио је
понекад свога сина у другу породицу и, причао је Степану Аркадијевичу, он то сматра као

корисно по сина, да то сина развија. Шта би на то рекли у Москви?
Деца?... У Петрограду, деца нису сметала очевима да живе. Деца су се васпитавала по
заводима и није било оног у Москви распрострањеног наказног схватања - на пример код
Љвова - да деци треба дати сву раскош живота, а родитељима оставити само труд и бриге.

Овде су схватали да је човек дужан да живи и за себе, као што и мора живети образован
човек.

Служба?... Служба овде такође није била она упорна и безнадежна запрега коју су теглили
у Москви; овде, служба је значила интерес. Сусрет, услуга, згодна реч, шале на рачун разних
лица - и човек одједном направи каријеру, као Брјанцев, кога је Степан Аркадијевич јуче
видео, и који је сад био чиновник највишег ранга. То је служба која значи интерес.

Нарочито је петроградско гледиште на новчане ствари имало умирујуће дејство на
Степана Аркадијевича. Бартњански, који је траћио годишње бар педесет хиљада, судећи по

train - y [283] којим је живео, рече му о томе јуче значајну реч.
Пред ручак, пошто разговор међу њима крену, Степан Аркадијевич рече Бартњанском:

- Ти си, чини ми се, близак са Мордвинским; могао би ми учинити једну услугу. Реци му,
малим те, коју реч за мене. Има једно место које бих желео да добијем. Место члана управе у

агенцији...
- Остави назив, и тако га нећу запамтити... Само, шта ти је стало да улазиш у те