Page 652 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Прошла је година откако је Серјожа последњи пут видео своју матер. Од тога доба он
никада више није чуо о њој. А те године био је дат у школу, где је познао и заволео другове.
Оне сањарије и успомене о матери, које га после састанка с њом отераше у болест, сад га
више нису занимале. Ако би наишле, он их је брижљиво гонио од себе, сматрајући их за

срамне и својствене само девојчицама, а не дечаку и другу. Знао је да је између оца и матере
било свађе, због које су се раставили, знао је да му је суђено да остане с оцем, и старао се да
се на ту мисао навикне.
Видети сад ујака, који личи на матер, било му је непријатно стога што је то изазвало у

њему успомене које је сматрао за стидне. Било му је утолико непријатније што је по неким
речима, које је чуо док је чекао пред вратима кабинета, а особито по изразу очева и ујакова
лица, закључио да је међу њима морало бити говора о матери. И да не би морао осуђивати
свога оца, с којим је живео и од кога је зависио, а што је главно да се не би одавао
сентименталности коју је сматрао унижавајућом, Серјожа се старао да не гледа у тога ујака

који је дошао да наруши његов мир, и да не мисли о ономе на шта га је он подсећао.
Али кад Степан Аркадијевич, који изиђе одмах за њим, спази сестрића на степеницама,
позва га к себи и упита: како проводи време у школи између часова, Серјожа се сад, без очева
присуства, упусти у разговор с ујаком.

- Ми се сад играмо железнице - рече он одговарајући на његово питање. - То је, видите,
овако: двојица седну на клупу - па су путници; а један стоји на тој истој клупи. Сви други се

упрегну. Може се рукама, а може и појасевима, и терају кроз све сале. Врата се већ унапред
отварају. Е, врло је тешко ту бити кондуктер.
- Је ли то онај што стоји? - упита Степан Аркадијевич.

- Да, треба ту и смелости и вештине, особито кад се одједном зауставе, или ако неко
падне.

- Јесте, то није шала - рече Степан Аркадијевич с тугом загледајући у живахне, материне
очи, сада већ не детиње и не потпуно невине. И премда је обећао Алексију Александровичу
да неће говорити о Ани, не издржа.

- А сећаш ли се матере? - одједном упита он.

- Не, не сећам се - брзо одговори Серјожа, и поцрвеневши обори очи. И ништа више ујак
није могао чути од њега.

Васпитач Словен нађе кроз пола сата свога штићеника на степеницама, и дуго није могао
да зна да ли се дечак љути или плаче.

- Шта је, сигурно сте се угрували кад сте пали? - рече васпитач. Говорио сам да је то
опасна игра. Треба казати директору.
- Да сам се угрувао, нико не би видео. То је сигурно.

- Па шта је онда?

- Оставите ме! Сећам се, не сећам се... Шта га се тиче? Зашто ме подсећа? Оставите ме на
миру! - обрати се он, не васпитачу, већ целом свету.