Page 654 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

железничке послове са Јеврејима?... Твоја воља, али одвратно је*

Степан Аркадијевич му не рече да је то животан посао; Бартњански то не би ни разумео.
- Новаца ми треба, не може да се живи.

- Па ето живиш!

- Живим, али у дуговима.
- Шта говориш? Много си задужен? - са саучешћем рече Бартњански.

- Врло много, око двадесет хиљада.

Бартњански се весело засмеја.

- О, срећни човече! - рече он. - Ја имам милион и по дуга, а немам ништа, и, као што
видиш, још може да се живи!

И Степан Аркадијевич виде истинитост тога не само у речима него и на делу. Живахов је
имао триста хиљада дуга, нигде кршене паре, а живео је, те још како! Грофа Кривцова су већ
одавно сви сахранили, а он је издржавао две љубазнице. Петровски је страћио пет милиона, а
живео је све на исти начин, и чак је управљао финансијама и примао двадесет хиљада
плате... А сем свега тога, Петроград је физички пријатно утицао на Степана Аркадијевича.
Он га је подмлађивао. У Москви, понекад би погледао на своју седину, заспао би после
ручка, протезао се, пео се лаганим кораком и дишући тешко уз степенице, чамио у друштву

младог женскиња, на баловима није играо. У Петрограду се увек осећао за десет годима
млађи.

Он се у Петрограду осећао онако како му је баш јуче говорио шездесетогодишњи кнез
Петар Облонски, који се тек беше вратио из иностранства.
- Ми, овде, не умемо живети - говорио је Петар Облонски. - Хоћеш ли ми веровати,
провео сам лето у Бадену и, нема шта, осећао сам се сасвим као младић. Спазим младу жену,

а мисли... Наручаш се, пијуцнеш мало - снага, бодрост. Вратио сам се у Русију - отишао жени,
[284]
и још на село - просто нећеш веровати, после две недеље сам обукао халат, престао сам
да се преоблачим за ручак. Ни у крај памети да мислим о младом женскињу! Постао сам
прави старац. Остаје још само душа да се спасава. Отишао сам у Париз, повратио сам се опет.
Степан Аркадијевич је осећао тачно такву разлику као и Петар Облонски. У Москви, тако

је млохавио, да би, ако би дуго тамо живео, можда заиста прешао на спасење душе; у
Петрограду, осећао се опет човек.

Између кнегиње Бетси Тверске и Степана Аркадијевича постојали су давнашњи, веома
чудновати односи. Степан Аркадијевич, све у шали, удварао јој се и говорио јој
најнепристојније ствари, знајући да се њој то највише свиди. Сутрадан по разговору с
Карењином, Степан Аркадијевич сврати до ње, и осети се тако млад, да је у шаљивом
удварању и лагању отишао, и нехотице, много далеко, и није знао како да се сад извуче; она
му се, па несрећу, не само није свиђала, него му је била и немила. Онај тон међу њима
настајао је стога што се он њој јако свиђао. Долазак кнегиње Мјахкаје, који прекиде њихову

усамљеност, веома обрадова Степана Аркадијевича.
- А, ви сте ту - рече она спазивши га. - Како је ваша сирота сестра? Не гледајте у мене

тако - додаде она. - Откако су се сви окомили на њу, сви који су по сто хиљада пута гори од
ње, ја налазим да је одлично урадила. Не могу опростити Вронском што ми није јавио кад је