Page 651 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIX

Степан Аркадијевич хтеде већ да пође, кад Корнеј уђе и јави:

- Сергије Алексијевич.
- Ко је то Сергије Алексијевич? - запита се Степан Аркадијевич, али се одмах сети.

- Ах, Серјожа! - рече он. »Сергије Алексијевич!« - Ја сам помислио директор департмана.
Ана ме је баш и молила да га видим - сети се он.

Сети се оног бојажљивог, жалосног израза с којим га је сестра испратила и рекла: »Ти
ћеш га видети, је ли? Обавести се подробно где је он, и ко је крај њега. И, Стиво... ако је
могућно! Могућно је, је ли?« Степан Аркадијевич сети се шта је значило то: »ако је могућно«
- ако је могућно повести развод тако да син припадне њој... Сад је Степан Аркадијевич видео
да се о томе ни мислити не може, али се радовао да види сестрића.

Алексије Александрович напомену шураку да се сину никада не говори о матери, и
замоли га да му ништа о њој не помиње.

- Био је врло болестан после оног састанка с матером, који ми нисмо предвидели - рече
Алексије Александрович. - Бојали смо се чак и за његов живот. Разумно лечење и морска
купања летос опоравили су га, и сад сам га, по савету лекара, дао у школу. Заиста, другови су
на њега добро утицали, сад је потпуно здрав, и добро се учи.

- Гле, постао јуначина!... Не Серјожа, него прави правцати Сергије Алексијевич! -
смешећи се рече Степан Аркадијевич, гледајући у лепог, крупног дечка, у плавој блузи и

дугачким панталонама, који живо и одрешито уђе у собу. Дечко је имао здрав и весео изглед.
Он се поклони ујаку као туђинцу, али кад га познаде, поцрвене, и чисто увређен и наљућен
нечим, журно се окрете од њега. Приђе оцу и показа му оцене добивене у школи.
- Е, у реду - рече отац - можеш ићи.

- Омршао је и порастао, престао бити дете и постао дечко; волим то - рече Степан
Аркадијевич. - А да ли се сећаш мене?

Дечко се обазре на оца.

- Сећам се, mon oncle [280] - одговори, погледа у ујака, и опет обори поглед.
Ујак позва дечка к себи и узе га за руку.

- Па, шта радиш? - рече, желећи да крене разговор, и не знајући шта да каже.

Дечко, црвенећи и не одговарајући, обазриво извуче своју руку из ујакове руке. Чим
Степан Аркадијевич испусти његову руку, он, као птица пуштена на слободу, упитно погледа
у оца и брзим кораком изађе из собе.