Page 629 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XI

»Каква дивна, љупка, и тужна жена«, мислио је Љевин излазећи са Степаном
Аркадијевичем на хладан ваздух.

- Ну? Јесам ли ти казао? - рече Степан Аркадијевич, видевши да је Љевин потпуно
побеђен.
- Да - замишљено одговори Љевин - необична жена! Не само што је умна, него и

необично срдачна. Ужасно је жалим!
- Сад ће се, даће бог, све уредити. Али стоји то: не суди унапред - рече Степан

Аркадијевич отварајући вратанца од каруца. - Збогом, ми ћемо на разне стране.
Не престајући да мисли о Ани, о свима оним најпростијим разговорима које су водили с
њом, и сећајући се уз то свију појединости израза њена лица, све више и више улазећи у њен
положај и осећајући према њој жалост, Љевин стиже кући.

Код куће, Кузма саопшти Љевину да је Катарина Александровна здрава, да су сестре
недавно отишле, и предаде му два писма. Љевин их прочита ту у предсобљу, да га после не

би расејавала. Једно је било од Соколова, надзорника. Соколов је писао да се пшеница не
може продати, јер плаћају само пет и по рубаља, а новац нема одакле да узме. Друго писмо
било је од сестре. Она му је пребацивала што њена ствар није била свршена.

»Ну, продаћемо по пет и по, ако не дају више«, са необичном лакоћом реши Љевин прво
питање, које му је раније изгледало тако тешко. »Чудновато, како је овде све време
испуњено«, помисли он у вези с другим писмом. Осећао се крив пред сестром што досада
није учинио оно за шта га је молила. »Данас опет нисам ишао у суд, али данас заиста нисам
имао кад.« И решивши да то сутра неизоставно уради, пође жени. Идући њој, Љевин у
памети брзо пређе цео проведени дан. Сви догађаји дана били су разговори - разговори које

је слушао, и у којима је учествовао. Сви су разговори били о предметима који њега, кад би
био сам на селу, не би никако занимали, али овде су били врло занимљиви. И сви су
разговори били лепи и добри и само у два маха није било сасвим добро. Једно беше оно што
је казао о штуки; а друго: имало је нечега што није требало да буде у нежном жаљењу његову
које је осетио према Ани.

Љевин затече жену тужну и обузету досадом. Ручак трију сестара прошао је врло
пријатно; а затим су њега чекале, чекале, свима је постало досадно, сестре су се разшиле, и
она остала сама.

- А шта си ти радио? - упита Кити гледајући га у очи које су се нешто особито подозриво
сјајиле. Али да га не би омела да све исприча, она прикри своју пажњу, и с одобравајућим
осмејком слушаше његово причање о томе како је провео вече.