Page 624 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

пише, чини ми се. Он се разуме у томе, и каже да је ствар достојна пажње. Ти сад мислиш да
је Ана жена - писац? Ни најмање. Она је пре свега жена, срце, видећеш. Сад је код ње
девојчица Енглескиња, и читавом том породицом се занима.

- Је ли то нешто филантропско?

- Ето, све одмах видиш некако рђаво. Не филантропско, већ срдачно. Код њих је, то јест,
код Вронског, радио тренер Енглез, мајстор свога посла, али пијаница. Сасвим се пропио,
[265]
delirium tremens, и породица се нашла на улици. Ана је то видела, помогла, предала се
задатку, и сад је цела породица на њеним рукама; али не онако, с висине, помоћу новца; Ана
сама спрема дечаке на руском језику за гимназију, а девојчицу је узела у кућу. Видећеш.

Каруце уђоше у двориште, и Степан Аркадијевич јако зазвони на улазу, пред којим су
стајале саонице.

И не питајући човека који отвори врата да ли су код куће, Степан Аркадијевич уђе у
предсобље. Љевин је ишао за њим, све више двоумећи да ли добро ради што иде.
Погледавши се у огледалу, он примети да је црвен, али је био уверен да није пијан, и пође
по застртим степеницама за Степаном Аркадијевичем. Изашавши горе, Степан Аркадијевич

упита лакеја, који му се поклонио као блиском човеку, ко је код Ане Аркадијевне, и доби
одговор да је ту господин Воркујев.

- Где је она?
- У кабинету.

Прешавши малу трпезарију са тамним дрвеним зидовима, Степан Аркадијевич и Љевин
уђоше по меком ћилиму у полутамни кабинет, осветљен једном лампом са великим тамним
шеширом. Друга лампа, рефрактор, горела је на зиду и осветљавала велику слику жене у

природној величини, на коју Љевин нехотице обрати пажњу. То је био портре Анин који је у
Италији радио Михаилов. Док је Степан Аркадијевич залазио за решетку по којој је вијугала
лозица, и мушки глас који је говорио умукао, Љевин је гледао портре који, сјајно осветљен,
просто избијаше из оквира, и није могао да одвоји поглед од њега. Заборави чак и где је, и не
слушајући шта се око њега говори не дизаше очију са дивне слике. То није била слика, већ
жива дражесна жена, са црном коврџавом косом, голим раменима и рукама, и са
замишљеним полуосмејком на уснама покривеним нежним маљама, жена која је
победоносно и нежно гледала у Љевина очима које га збуњиваху. Само по томе није била

жива, што је била лепша него што може бити жива жена.
- Врло ми је мило - одједном чу Љевин поред себе глас који се очевидно њему обраћао,

глас жене чијим се ликом наслађивао. Ана му изиђе у сусрет иза решетке са лозицом, и
Љевин угледа у полусветлости кабинета жену са портрета, у тамној, разнобојном мустром
покривеној плавој хаљини, не у оном положају, не с оним изразом, али на истој висини
лепоте на којој ју је схватио уметник у слици. Ана је у стварности била мање сјајна, али је
зато у живој жени била нека нова примамљивост, чега није било у портрету.