Page 627 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 627
(изговарајући гроф Алексије Кирилович, она молбено - бојажљиво погледа у Љевина, и он јој
нехотице одговори учтивим и потврдним погледом), подстицао ме је да се занимам школом у
селу. Ишла сам неколико пута. Деца су врло мила, али нисам могла да заволим тај посао. Ви
кажете - енергија. Енергија се оснива на љубави. А љубав се не може узети, она се не може
поручити. Ето, ову сам девојчицу заволела, не знам ни сама зашто.
И она опет погледа у Љевина. И поглед, и осмејак њезин, све му је говорило да се она
само њему обраћа својим говором, ценећи његово мишљење, и знајући у исто време унапред
да они разумеју једно друго.
- Ја то потпуно разумем - одговори Љевин. - На школу, и уопште на сличне установе не
може се наложити срце; због тога, мислим, све филантропске установе дају увек тако мало
резултата.
Ана поћута, па се осмехну. - Да, да - потврди она. - Никад нисам то могла. Je n’ai pas le
coeur assez large, [271] да бих могла заволети цело склониште с пропалим девојкама. Cela ne
m’a jamais réussi. [272] Има толико жена које су од тога створиле себи position sociale. [273] А
сада утолико мање - рече с тужним, поверљивим изразом обраћајући се на изглед брату, али
очевидно само Љевину. - Сада, кад би ми тако нужно било неко занимање, ја не могу. - Па
одједном, намрштивши се (Љевин је видео да се она мршти на саму себе зато што говори о
себи), промени разговор. - О вама знам - рече Љевину - да сте рђав варошанин, и бранила сам
вас како сам умела.
- Како сте ме бранили?
- Према нападима. Уосталом, је ли по вољи чај? - Она се диже и узе у руку књигу у
кожном повезу.
- Дајте ми је, Ана Аркадијевна - рече Воркујев, показујући на књигу. - То има вредности.
- О, не, све је тако недовршено.
- Ја сам му казао - обрати се Степан Аркадијевич сестри, показујући на Љевина.
- Није требало. Моје писање је нешто налик на оне котарчице и резбарије из казамата,
које ми је обично продавала Лиза Меркалова. Она је у том удружењу управљала казаматима -
обрати се Љевину. - И ти несрећници показивали су чуда од стрпљења.
Љевин спази још једну нову црту у тој жени која му се тако необично допала. Осим ума,
грације и лепоте, у њој беше и истинитости. Није хтела крити од њега тежину свога
положаја. Рекавши оно, она уздахну, и њено лице одједном доби строг израз, као да се
скаменило. С таквим изразом лица беше још лепша него пре, али је тај израз био нов; био је
ван оног од среће сјајног и срећу рађајућег круга израза, који је уметник ухватио био на
портрету. Љевин погледа опет у портре, па на њену фигуру како се, узевши брата за руку,
упути с њим ка високим вратима, и осети према њој нежност и жаљење, чему се сам зачуди.
Она замоли Љевина и Воркујева да прећу у собу за примање, а сама остаде да о нечему
поразговара с братом. »О разводу, о Вронском, о томе шта он ради у клубу, о мени«, мислио је
Љевин. Њега тако узбуди питање шта она говори са Степаном Аркадијевичем, да готово није
ни слушао шта му Воркујев прича о добрим странама романа за децу који је написала Ана
Аркадијевна.
За време чаја наставио се пријатан и пун садржине разговор. Не само да није било једног