Page 634 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIII

Нема погодаба живота на које се човек не би могао навикнути, особито ако види да сва
његова околина живи тако исто. Пре три месеца, Љевин не би поверовао да би могао мирно
заспати под погодбама под којима се сад налазио; да би, живећи без циља, бесмисленим
животом, и који уз то премаша његова средства, после пијанчења (друкчије није могао да
назове оно што је било у клубу), после нескладних пријатељских односа према човеку у кога

је некада била заљубљена његова жена, а још више после нескладне посете жени која се није
могла друкчије назвати него изгубљеном, и после свога усхићења том женом, и огорчења
своје жене - да би под тим погодбама могао заспати спокојно. Али, под утицајем умора,
непроспаване ноћи и попивеног вина, он заспа чврсто и мирно.

У пет сати разбуди га шкрипа врата која су се отварала. Он скочи и обазре се. Кити не
беше на постељи крај њега. Али се иза заклона видела покретна светлост и он чу њене
кораке.

- Шта је?... Шта је - проговори он сањиво. - Кити! Шта је?
- Ништа - рече она и појави се иза заклона са свећом у руци. - Било ми је тешко - рече

смешећи се особито љупким и значајним осмехом.
- Почело је, је ли почело? - уплашено рече он - треба послати по доктора - и журно се

поче облачити.
- Не, не - рече она смешећи се и задржавајући га руком. - Сигурно није ништа. Малко ми
је било тешко. Али сад је прошло.

И пришавши кревету, она угаси свећу, леже и умири се. Иако му беше подозрива тихост
њеног као уздржаног дисања, а још више израз особите нежности и узбуђења са којим му,
излазећи иза заклона, рече: »ништа« - њему се толико спавало да је одмах заспао. Тек

доцније се сећао тихости њеног дисања, и разумео све што се догађало у њеној драгој и
љупкој души онда кад је, не мичући се, у очекивању највећег догађаја у животу жене, лежала
поред њега. У седам часова пробуди га додир њене руке по рамену и тихи шапат. Као да се у
њој борила жалост што га буди, и жеља да говори с њим.

- Костја, не плаши се. Није ништа. Али, чини ми се... Треба послати по Јелисавету
Петровну.

Свећу опет запалише. Она је седела на кревету и држала у руци плетиво којим се
занимала последњих дана.
- Молим те, не бој се, није ништа. Ја се нимало не бојим - рече кад спази његово

уплашено лице, и притисну његову руку себи на груди а затим и на усне.
Он хитро скочи не осећајући себе и не спуштајући с ње очију, обуче домаћу хаљину, и