Page 626 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

почела.

Љевин сад није говорио са занатским познавањем ствари, како је разговарао тога јутра.
Свака реч у разговору с њом добијала је особити значај. Било је пријатно и говорити с њом, а
још пријатније слушати је.

Ана је говорила не само природно и умно, него умно и лежерно, не приписујући никакву
вредност својим мислима, а придајући велику вредност мислима саговорника.

Разговор се поведе о новом правцу уметности, о новом илустрованом [266] издању
Библије чије илустрације је радио француски уметник. Воркујев је осуђивао уметника за
реализам, доведен до грубости. Љевин рече да су Французи, као нико, спровели реалност у

уметности, и да, према томе, виде особиту заслугу у враћању реализму. У томе, што више не
лажу, налазе они поезију.

Никада још, ниједна умна ствар коју би Љевин изрекао, није му чинила такво
задовољство као ова сада. Цело лице Анино одједном засија кад оцени ту његову мисао. Она
се насмеја.
- Ја се смејем - рече - као што се човек смеје кад види врло сличан портрет. То што сте

[267]
рекли потпуно карактерише садашњу француску уметност , и сликарство, па и
књижевност: Зола, Доде. Али можебити да увек тако бива: уметници стварају своје
conceptions [268] од измишљених, релативних фигура, а затим, пошто се све

combinaisons [269] изведу, измишљене фигуре досаде, и тада почињу замишљати природније,
истинитије фигуре.

- Е, то је потпуно тачно! - рече Воркујев.

- Дакле били сте у клубу? - обрати се она брату.
»Да, да, то је жена!« мислио је Љевин, заневши се и упорно гледајући у њено лепо,

покретљиво лице, које се одједном потпуно измени. Љевин није чуо о чему је она говорила
нагнувши се к брату, али је био поражен променом њезина израза. Њено лице, раније тако
дивно у своме спокојству, одједном изрази необичну радозналост, гнев и понос. Али то је
трајало само један минут. Она зажмири, као да се нечега присетила.

- Уосталом то никога не занима - рече она и обрати се Енглескињи. - Please order the tea

in the drawing-room. [270]
Девојчица се диже и изиђе.

- А шта је било, је ли положила испит? - упита Степан Аркадијевич.

- Одлично. Врло способна девојчица, и тако мио карактер.
- Свршиће се тиме да ћеш је волети више него своју.

- Види се да говори мушкарац. У љубави нема више и мање. Кћер волим једном љубављу,
њу другом.

- Ја кажем Ани Аркадијевној - рече Воркујев - кад би уложила макар стоти део те
енергије на општу ствар васпитања деце, коју троши на ову Енглескињу, учинила би велико,
корисно дело.

- Ето, узмите како хоћете, нисам могла. Гроф Алексије Кирилович јако ме је подстицао