Page 441 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ја идем зато што мој брат умире - рече Љевин. - А зашто би ти...

- Зашто? Зато зашто и ти.

»И у овако озбиљном за мене тренутку она мисли само о томе да јој не буде досадно
самој«, помисли Љевин. И тај изговор у тако важном послу наљути га.

- То је немогућно - рече он строго.
Видећи да ће ствар доћи до свађе, Агафја Михаиловна лагано спусти шољу и изиђе. Кити
је чак и не примети. Тон којим је муж изговорио последње речи увредио ју је, и особито

тиме што он, како се чини, не верује ономе што је она рекла.
- А ја ти кажем: ако ти пођеш, и ја ћу с тобом, неизоставно - брзо и гневно изговори она. -

Зашто да је немогућно? Зашто говориш да је немогућно?
- Зато што треба ићи богзна куда и по каквим гостионицама и путевима. Ту би ми само
била на сметњи - говорио је Љевин старајући се да буде хладнокрван.

- Ни најмање. Мени ништа не треба. Где можеш ти, могу и ја...

- Већ и зато што је тамо та жена, с којом се ти не можеш зближавати.

- Ја не знам ништа, и нећу да знам ко је и шта је тамо. Знам само да брат мога мужа
умире, муж иде к њему, и ја идем с мужем да...

- Кити! Немој да се љутиш. Помисли: ствар је та тако озбиљна да мене боли кад мислим
да ти ту мешаш осећање слабости, не желиш да останеш сама. Лепо, ако ти је досадно самој,
иди у Москву.
- Ето, увек ми приписујеш рђаве, подле мисли - проговори она кроз сузе увреде и гнева. -

Нема ту ништа, нема слабости, ништа... Осећам да ми је дужност да будем с мужем кад је он
у жалости, а ти хоћеш нарочито да ми нанесеш бол, нарочито нећеш да ме разумеш...

- Ах, ово је страшно. Бити просто роб! - узвикну Љевин устајући и немајући више снаге да
уздржи своју срџбу. Али у истом тренутку осети да туче самога себе.
- Па зашто си се онда оженио? Био би слободан без тога. Зашто, кад се кајеш? - рече она,
скочи и отрча у салон.

Кад је Љевин ушао за њом, она је јецала сва у сузама.

Љевин поче говорити желећи да нађе не речи које би могле да је разувере, него само да је
умире. Али га она није ни слушала и ни на шта није пристајала. Он се наже к њој и дохвати
њену руку која се отимала. Пољуби јој руку, пољуби је у косу, опет јој пољуби руку - она је
непрестано ћутала. Али кад је он узе обема рукама за лице и рече: »Кити« - она се одједном

прибра, исплака, и умири.
Било је решено да сутра путују заједно. Љевин рече жени да верује да хоће да иде с њим

само зато да би могла бити од користи; сложи се и с тим да присуство Марије Наколајевне
код брата нема ничега непристојног; али у дубини душе, он је путовао незадовољан и њом и
собом. Био је незадовољан њом зато што није могла да отрпи толико да га пусти, кад је то
потребно (и како му је чудно било да помисли да се он, који доскора још није смео да верује
у срећу што га она може заволети, он се сад осећа несрећан што га она сувише воли!); а собом
незадовољан зато што је попустио карактером. Још више се, у дубини душе, није слагао с тим
да се ње просто не тиче жена која живи с братом, и са страхом је помишљао на сукобе на

које би се могло наићи. Само то што ће његова жена, његова Кити бити у једној соби с