Page 446 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 446
XVIII
Љевин није могао мирно да гледа у брата, није могао бити природан и спокојан у
његовом присуству. Кад је први пут улазио у болесникову собу, његове очи и пажња несвесно
су се цревукле застором, и он није видео, нити је разликовао појединости братова положаја.
Осећао је ужасан задах, видео прљавштину, неред и тежак положај, слушао јечање и осећао
да се томе не може помоћи. Није му падало на памет да распита за све појединости
болесникова стања, да помисли о томе: како лежи тамо под покривачем то тело, како су
намештене мршаве цеванице, крста, леђа, и да ли се не могу некако боље наместити, чинити
нешто да буде, ако не добро, а оно бар мање рђаво. Језа га је пролазила по леђима кад је
почињао да мисли о свима тим Појединостима. Био је несумњиво уверен да се ништа не
може учинити ни за продужење живота, ни за олакшање мука. Ту његову свест: да је свака
помоћ немогућна, болесник је осећао, и то га је дражило. А због тога је опет Љевину било
још теже. Бити у болесничкој соби, било му је тешко; не бити - још горе. И он је непрестано,
под разним изговорима, излазио и опет улазио, немајући снаге да остане сам.
Кити је мислила, осећала и радила сасвим друкчије. Њој беше жао болесника. И та
жалост изазва у њеној женској души не осећање ужаса и гадљивости, као у души њенога
мужа, него потребу да нешто предузме, да сазна све појединости њенога положаја, и да
помогне. И пошто у њој не беше ни најмање сумње о томе да му она мора помоћи, није
сумњала ни у то да ли је то могућно, и одмах се лати посла. Одмах обрати пажњу баш на оне
појединости о којима њен муж није могао без ужаса ни мислити. Посла по доктора, посла у
апотеку, нареди девојци која је с њом дошла, и Марији Николајевној, да почисте, скину
прашину, оперу, нешто и сама уми и опра, нешто подметну под покривач. По њеној наредби
ово унеше а оно изнеше из болесникове собе. Сама она ишла је неколико пута у своју собу, не
обраћајући пажњу на господу која су пролазила поред ње, налазила и доносила чаршаве,
навлаке, убрусе, кошуље.
Лакеј, који је у општој дворани служио ручак инжењерима, долазио је неколико пута на
њен позив, са срдитим лицем, али није могао да не испуни њене наредбе, јер их је она
издавала са тако љубазним настојавањем, да није било могућно удаљити се од ње. Љевин све
то није одобравао; није веровао да од тога може бити какве користи за болесника. Највише се
бојао да се болесник не наљути. Али болесник, иако је изгледао равнодушан према томе,
није се љутио, већ се само стидео, а као да га је занимало оно што је Кити око њега радила.
Вративши се од доктора коме га је послала Кити, Љевин, отворивши врата, наиђе баш у
тренутку кад су болесника, по Китином наређењу, пресвлачили. Дугачак бео костур леђа, са
огромним истуреним лопатицама, ребрима и пршљеновима, беше откривен; Марија
Николајевна и лакеј збунише се око рукава кошуље кроз који нису могли да провуку дугачку,
млитаву руку. Кити журно затвори врата за Љевином, и не гледаше на ту страну; али
