Page 405 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 405

соби, непрестано извирујући кроз врата и разгледајући по ходнику. Али у ходнику није било
  онога кога је он очекивао, и он се с очајањем враћао и обраћао Степану Аркадијевичу који је
  мирно пушио:

      - Да ли се икад човек нашао у оваквом ужасном, лудачком положају - говорио је.

      - Да, заиста је глупо - потврди Степан Аркадијевич, смешећи се. - Али умири се, сад ће
  донети.

      - Кад ће! - са пригушеном љутином говорио је Љевин. - И ти лудачки отворени прсници!
  С овим, није могућно! - рече, гледајући у изгужване груди своје кошуље. - И шта ће бити ако
  су ствари већ одвучене на железницу! - узвикну у очајању.
      - Тада ћеш обући моју.

      - Давно је тако требало.

      - Не ваља бити смешан... Почекај, удесиће се.

      Ствар је била у овоме: кад је Љевин тражио да се обуче, Кузман, стари слуга Љевинов,
  донесе фрак, прсник, и све што је било потребно.

      - А кошуља! - викну Љевин.
      - Кошуља је на вама - са мирним осмејком одговори Кузман.

      Кузман се није досетио да остави чисту кошуљу, и кад је добио наређење да све упакује и
  одвезе до Шчербацких, одакле ће вечерас младенци отпутовати, он је тако и урадио, управо
  све осим фрака и што иде с фраком. Кошуља, коју је Љевин обукао јутрос, била је изгужвана,

  и  неупотребљива  са  отвореним  прсником.  Да  неко  оде  до  Шчербацких,  било  је  далеко.
  Послаше  да  се  купи  кошуља.  Лакеј  се  врати:  све  је  затворено  -  недеља.  Послаше  до  куће
  Степана Аркадијевича, донеше кошуљу, али та беше сувише широка и кратка. Најзад послаше
  ка  Шчербацкима  да  се  распакују  ствари.  Младожењу  очекују  у  цркви,  а  он,  као  затворена
  зверка у кавезу, хода по соби, извирује у ходник, и с ужасом и очајањем се сећа свега што је
  он напричао Кити, и онога што она сад може мислити.

      Најзад кривац Кузман, сав задихан, улете у собу с кошуљом.

      - Умало не умакоше. Затекао сам их како товаре на кола - рече Кузман.
      После три минута, не гледајући на сат да не би још позледио рану, Љевин је просто трчао
  низ ходник.

      - Ништа ти то не помаже - говорио је Степан Аркадијевич смешкајући се и лагано идући
  за њим. - Удесиће се, удесиће... кад ти кажем.
   400   401   402   403   404   405   406   407   408   409   410