Page 404 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 404
III
Гомила света, особито женскиња, опколила је за венчање осветљену цркву. Они који су
могли да продру до средине, тискали су се око прозора, гурали се, препирали се, и загледали
кроз решетке.
Преко двадесет каруца жандарми су већ били постројили низ улицу. Жандармеријски
официр, не бојећи се мраза, стајао је код улаза блештећи у мундиру. Екипажи су још
непрестано пристизали, и у цркву су улазили: час даме у цвећу, са подигнутим скутовима; час
мушкарци, скидајући капе или црне шешире. У цркви су већ била запаљена оба полијелеја, и
све свеће пред иконама. Златан сјај на црквеном пољу иконостаса, позлаћени дрворези на
иконама, сребро на кадионицама и свећњацима, и плоче на поду, и ћилими, а црвени барјаци
изнад певница, и степенице амвона, и старе поцрнеле књиге, и одежде и стихари - све је то
било обасуто светлошћу. На десној страни топле цркве, у гомили фракова и белих вратних
марама, мундира и штофова, кадифе, атласа, косе, цвећа, разголићених рамена и руку и
дугачких рукавица - водио се уздржљив, живахан разговор, који је чудновато одјекивао у
високом црквеном кубету. Када год би се разлегло шкрипање врата, разговор се у гомили
стишавао и ови би се освртали очекујући да виде младожењу и невесту. Али, врата су се
отварала више од десет пута, и увек то беху или закаснели гост или гошћа који су се
придруживали групи званица, надесно; или нека посматрачица која је успела да превари или
умилостиви жандармеријског официра, и која се придруживала туђој групи, налево. И своји
и туђи били су прошли већ кроз све фазе очекивања.
У први мах су мислили да младожења и млада тек што нису ту, и нису придавали никакав
значај задоцњењу. Затим почеше све чешће погледати на врата, и нагађати да се није штогод
догодило. Затим, задоцњење постаде већ незгодно, те се и рођаци и гости стараху да се чине
као да не мисле о младожењи, већ су заузети својим разговором.
Протођакон, као да је желео дати на знање да му је време скупо, нестрпљиво је
покашљавао, тако да су стакла на прозорима подрхтавала. За певницама се чула час проба
гласова, час ишмркивање певача. Свештеник је непрестано слао те по црквењака, те по
ђакона, да виде је ли дошао младожења; а и сам је, у љубичастој мантији и везеном појасу,
све чешће извиривао кроз побочна врата очекујући младожењу. Напослетку, једна дама,
погледавши у часовник, рече: »ово је заиста чудно!« и сви се гости узнемирише и почеше
гласно изражавати чуђење и незадовољство. Један од девера оде да види шта се догодило. У
то време, Кити, већ давно сасвим обучена, у белој хаљини, дугачком велу и венцу од
поморанџиног цвећа, са кумом и својом сестром Љвовом, стајала је у дворани дома
Шчербацких и гледала кроз прозор, узалуд ишчекујући већ више од пола сата извешће од
свога девера о младожењином доласку у цркву.
Међутим, Љевин, у панталонама, али без прсника и фрака, ишао је тамо - амо по својој
