Page 402 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Затече је у задњим собама. Седела је на сандуку и нешто распоређивала с девојкама,
претресала гомиле разнобојних хаљина размештених по наслонима од столица и по поду.

- Ах! - узвикну она спазивши га, и сва засија од радости. - Како си? како сте? (до овог
последњег дана она му је говорила час »ти«, час »ви«). Нисам вас очекивала! Ето, претресам
моје девојачке хаљине и гледам коме ћу коју...

- А! то је врло лепо! - рече он мрачно гледајући девојку.

- Иди, Дуњаша, ја ћу те после позвати - рече Кити. - Шта ти је? - упита, одлучно говорећи
Љевину »ти« чим је девојка изишла. Видела је да му је лице необично, узбуђено и мрачно, и
обузе је страх.
- Кити, мени је тешко. Не могу сам да се мучим - рече он с очајањем у гласу, и с молбом

јој гледајући у очи. Видео је већ по њеном правичном и пуном љубави лицу да ништа не
може бити од онога што је хтео да јој каже, али је ипак осећао потребу да га она сама
разувери. - Дошао сам да ти кажем да још није доцкан. Све се ово може уништити, или
поправити.

- Шта? Ја ништа не разумем. Шта је теби?

- То што сам хиљаду пута говорио, и о чему не могу да не мислим... то да ја нисам
достојан тебе. Ниси се ти могла решити да пођеш за мене. Размисли. Преварила си се.
Размисли добро. Ти ме не можеш волети... Ако... Боље реци - говорио је он не гледајући у њу.
- Ја ћу бити несрећан. Нека говори ко шта хоће, све је боље него несрећа... Боље је сад, док
још има времена...

- Не разумем - уплашено одговори она - да ли ти то хоћеш да се одрекнеш... да све што је,
не треба да буде?

- Да, ако ме ти не волиш.

- Ти си полудео! - узвикну она поцрвеневши од срџбе. Али његово лице беше тако тужно
да она уздржа љутњу, и збацивши хаљине с наслоњаче седе ближе до њега. - На шта мислиш?
Реци ми све.
- Ја мислим да ме ти не можеш волети. Зашто би ме могла волети?

- Боже мој, шта ја ту могу?... - рече она и бризну у плач.

- Ах! Шта сам учинио? - узвикну он и паднувши на колена пред њом поче јој љубити
руке.

Кад је кнегиња после пет минута ушла у собу, нађе их већ потпуно измирене. Кити не
само да га је уверила да га воли, него му је чак - одговарајући на његово питање: зашто га
воли? - објаснила зашто.

Казала му је да га воли зато што га потпуно разуме; зато што зна шта он мора волети, и да
је све што он воли, добро. То му се учинило сасвим јасно. Кад је кнегиња ушла у собу, они су
седели напоредо на сандуку, прегледали хаљине и препирали се око тога што Кити хоће да да
Дуњашки хаљину кестењасте боје у којој је била кад ју је Љевин запросио, и он сад наваљује
да се та хаљина никоме не даје, а Дуњаши да се да плава.

- Како не разумеш? Она је црномањаста, и неће јој плаво добро стојати... Ја сам све то
имала на уму.

Сазнавши зашто је дошао, кнегиња се пола од шале пола од истине наљути, и посла га