Page 364 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 364
XV
Улице су још биле празне. Љевин пође према кући Шчербацких. Главна врата беху
затворена, сви су спавали. Он се врати натраг, уђе у своју собу и поручи кафу. Дневни лакеј
донесе му кафу; Јегор већ не беше ту. Љевин хтеде да ступи у разговор с овим, али у тај мах
зазвонише по лакеја и он оде. Љевин хтеде да гутне кафу, а метну у уста земичку; његова уста
пак нису знала шта да раде са земичком. Било је скоро десет часова кад је по други пут
дошао до улаза на кући Шчербацких. У кући тек што беху устали, кувар се спремао за пијацу.
Требало је проживети бар још два сата.
Целе те ноћи и тога јутра Љевин је живео сасвим несвесно, и осећао се као да је потпуно
изузет из услова материјалног живота. Није јео цео дан, није спавао две ноћи, провео је
неколико часова необучен на мразу, и осећао се не само свеж и здрав као никад, него се
осећао потпуно независан од тела: кретао се без напрезања мишића и осећао да све може
учинити. Био је уверен да би могао полетети увис, или померити угао куће, кад би то било
потребно. Све преостало време шетао је по улицама гледајући у часовник и обазирући се на
све стране.
И што је год видео тада, доцније никад више није виђао. Особито су га ганула: деца која
су ишла у школу; плавичасти голубови што су слетали с крова на тротоар; и земичке посуте
брашном које је нека невидљива рука истурала. Ове земичке, голубови, и два малишана беху
надземаљска бића. А све се то десило у исто време: малишан притрча голубу и смешећи се
погледа у Љевина; голуб залепрша крилима и одлете сијајући на сунцу у снежном труњу што
је дрхтало у ваздуху; а са прозорчића замириса печен хлеб и показаше се земичке. Све то
скупа било је тако необично лепо да се Љевин насмеја и заплака од радости. Пошто начини
велики круг по Новинарској улици и Кисловци, врати се опет у гостионицу, и метнувши
преда се часовник седе и чекаше дванаест часова. У суседној соби говорили су нешто о
машинама и превари, и кашљали јутарњим кашљем. Они нису знали да се стрелица
приближује дванаестом сату. Стрелица је стигла. Љевин сиђе у трем. Кочијаши, очевидно су
све знали. Са срећним лицима окружише Љевина, и препираху се међусобно предлажући
своје услуге. Старајући се да не увреди друге кочијаше, и обећавши им да ће га и они возити,
Љевин изабра једног и нареди да вози Шчербацкима. Кочијаш је био диван, у белом колиру
кошуље извученом испод кафтана и затегнутом на наливеном, црвеном и снажном врату.
Саонице овог кочијаша беху високе, спретне, на каквима се Љевин доцније никад више није
возио; и коњ је био добар и трудио се да трчи, али се није мицао с места. Кочијаш је знао
кућу Шчербацких, и, описав, рукама кружну линију као с особитим поштовањем према
путнику, и рекавши р-р-р, заустави саонице код улаза. Вратар Шчербацких извесно је већ све
знао. Видело се то по осмејку његових очију и по начину како је рекао:
- Одавно вас нема, Константине Дмитријевичу.
