Page 35 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

дететом.

- Без шале, што год изабереш, биће добро. Клизао сам се, па сам гладан. И не мисли -
додаде, спазивши да Облонски није задовољан - да нећу ценити твој избор. Ја ћу са
задовоством и добро јести.

- Па дабогме! Може се рећи шта се хоће, али то је једно од задовољстава у животу - рече
Степан Аркадијевич. - Дакле, дај нам ти, брате, остриге, једно двадесет, или биће мало,
тридесет комада; супу од зелени...

- Printaniere - прихвати Татарин. Али Степан Аркадијевич није хтео да му учини
задовољство те да јела назива француским именом.

- Од зелени, знаш? Затим тирбо у густом сосу, затим... ростбиф, али пази да буде добар.
Затим донеси копуна, или тако нешто и компота.

Сетивши се да Степан Аркадијевич не назива јела по француском јеловнику, Татарин не
понављаше називе за њим, али учини и себи задовољство да целу поруџбину понови према
јеловнику: »sup prentanier, tirbo sos Бомарше, pular a l’ Estragon, masedoan de frui... и одмах,
спустивши једну укоричену карту, он, као на опругама, дохвати другу, у којој су била
побројана вина, и даде је Степану Аркадијевичу.

- А шта ћемо пити?

- Ја? Што год хоћеш, само најпре мало... шампањца - рече Љевин.
- Шта? Зар одмах? Уосталом, можемо. Ти волиш онај с белим печатом?

- Каше блан - прихвати Татарин.

- Дакле, дај нам ту марку уз остриге, а после видећемо.
- Разумем. А какво столно вино желите?

- Донеси нуи, или, боље, класичи шабли.

- Разумем. Желите ли вашега сира?

- Јест, јест, пармезана. Можда ти волиш други који?
- Не, мени је свеједно - одговори Љевин, не могавши да задржи осмех.

И Татарин с разапетим полама фрака отрча, и врати се после пет минута с чинијом
острига у седефским отвореним шкољкама и с боцом између прстију.

Степан Аркадијевич мало изгужва уштиркани убрус, задену га за прсник, и наместивши
руке згодно, лати се острига.

- А, добре су - говорио је подухватајући виљушком љигаве остриге са седефских шкољки,
гутајући једну за другом.

- Добре су - понови, подижући влажне и сјајне очи час на Љевина час на Татарина.

Љевин је јео и остриге, мада му је бели хлеб са сиром боље пријао. Али је са уживањем
посматрао Облонског. Чак и Татарин, пошто је извукао запушач из боце и налио пенушаво
вино у танке бокасте чаше, намести своју белу машну и посматраше Степана Аркадијевича с
очигледно задовољним осмејком.

- А ти баш не мариш за остриге? - рече Аркадијевич испијајући чашу наискап - или си
нешто брижан? А?