Page 37 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

очима - одекламова Степан Аркадијевич. - Све је пред тобом.

- А зар је код тебе иза тебе?
- Ако и није баш иза, тек - пред тобом је будућност, а код мене је садашњост - и то баш
преиздашна.

- Како то?

- Па, није добро. Уосталом, нећу о себи да говорим, а све се и не да објаснити - додаде
Степан Аркадијевич. - Дакле, зашто си дошао у Москву?... Хеј, дижи ово! - викну он
Татарину.

- Ти нагађаш? - одговори Љевин, не скидајући са Степана Аркадијевича очију које су из
дубине сијале.

- Нагађам, али не могу ја почети да о том говорим. Већ по томе можеш видети да ли је
моје нагађање тачно или није – рече Степан Аркадијевич гледајући Љевина с лаким осмехом.

- Па, шта велиш? - рече Љевин дршћућим гласом и осећајући како му на лицу играју
мишићи.

- Како ти на то гледаш?
Степан Аркадијевич полако испи чашу шаблија, не скидајући очију с Љевина.

- Ја?... - рече Степан Аркадијевич - ништа на свету не бих желео као то, ништа! То је
нешто најбоље што би могло бити.

- А да се ти не вараш? Знаш ли о чему ми говоримо? - рече Љевин и упре поглед у свога
саговорника. - Мислиш ли да је то могућно?

- Мислим да је могућно. А зашто би било немогућно?

- Ах, ти збиља мислиш да је то могућно? Реци, реци ми све што мислиш! А ако ме... ако
ме одбију?... И ја сам чак уверен...
- Зашто тако мислиш? - рече Степан Аркадијевич смешећи се кад га виде онако узбуђена.

- Тако ми се понекад чини. А то ће бити страшно и за мене и за њу.

- У сваком случају, за девојку ту нема шта да буде страшно. Свака се девојка поноси кад је
просе.

- Јест, свака девојка, али не она.
Степан Аркадијевич се осмехну. Њему је било познато то Љевиново осећање, знао је да

Љевин све девојке на свету дели у две врсте: једна врста - то су све девојке и осим ње, и све
те девојке имају људске слабости, и сасвим су обичне; друга врста - то је она једина, без
икаквих слабости и узвишена изнад свега човечанског.
- Стани, узми соса - рече, задржавајући Љевинов која је гурала сос.

Љевин послушно извади соса, али не даде Степану Аркадијевичу да једе.

- Стани, чекај! - рече он. - Разумеј да је то за мене питање живота и смрти. Ја никад ни с
ким нисам говорио о томе. И ни с ким и не бих могао говорити, осим с тобом. Да, ја и ти смо
по свему различити: имамо различите укусе, погледе, све; али ја знам да ме ти волиш и
разумеш, и зато те страшно волим. За име божје, буди сасвим искрен.

- Рекох ти оно што ја мислим - рече Степан Аркадијевич смешкајући се. - Али, рећи ћу ти