Page 36 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Он је желео да Љевин буде весео. Али Љевин не само да није био весео него се просто
осећао скучен. С оним што му је лежало на души, њему је било тешко и нелагодно у
гостионици са засебним собама где се ручавало са женама, усред трчкарања и јурења;
бронза, огледала, разно осветљење, Татари - све га је то вређало. Бојао се да не упрља оно

што му је испуњавало душу.
- Ја? Јест, нешто сам забринут; али и осим тога, све ово скучава ме - рече он. - Не можеш
замислити како се мени, који живим на селу, све то чини чудновато, баш као и онога
господина кога сам видео код тебе...

- Јест, видео сам да су те нокти јадног Грињевича јако занимали - рече Степан
Аркадијевич смејући се.

- Не могу то да гледам - одговори Љевин. - молим те, на моје гледиште, на гледиште
једног сеоског становника. Ми се на селу трудимо да нам руке буду такве како бисмо њима
што лакше могли радити; зато опсецамо нокте и понекад засукујемо рукаве. А овде, људи

намерно пуштају нокте да им израсту колико год могу, и, место дугмета, придену на маншете
читаве тањириће, те не могу рукама ништа да раде.

Степан Аркадијевич се весело осмејкиваше.
- Е, то је доказ да ономе груб рад није потребан. Код ради ум...

- Може бити, ипак, мени то изгледа чудновато, као што ми се чини чудно и ово: ми,
сеоски становници, журимо да се што пре наједемо, па да радимо, а ја и ти се старамо да се
што дуже не наједемо, и зато једемо остриге. »

- Па разуме се - прихвати Степан Аркадијевич. - У томе и јесте циљ образовања: да човек
од свега уме себи уживање.

- Е, ако је то циљ, онда бих ја волео да сам дивљак.

- Ти си и тако дивљак. Сви сте ви Љевини дивљаци.
Љевин уздахну. Сети се свога брата Николаја, и би га стид и дође му тешко, па се
намршти; али Облонски поче говорити о предмету који Љевина одмах отрже од тих мисли.

- А хоћеш ли ићи вечерас код наших, то јест, код Шчербацких? - рече, одмичући празне,
храпаве шкољке, примичући сир и значајно сијајући очима.

- Јест, свакако ћу отићи - одговори Љевин - мада ми се учинило да ме је кнегиња нерадо
позвала.

- Бог с тобом! Којешта! То је њен начин... Е, донеси нам супу!... То је њен начин, grande

dame [18] - рече Степан Аркадијевич. Доћи ћу и ја, али прво морам ипи на пробу певања код
грофице Бонино. Е, реци, зар ниси дивљак? Чиме да се објасни што си наједанпут ишчезао
из Москве? Шчербацки су ме непрестано питали о теби, као да ја морам знати ствар. А ја
знам само толико да ти увек радиш оно што нико не ради.

- Да - рече Љевин полако и узбуђено. - Имаш право – ја сам дивљак. Само, моје
дивљаштво није у томе што сам онда побегао, већ у томе што сам сад дошао. Сад сам дошао...

- О, како си ти срећан човек! - прихвати Степан Аркадијевич, гледајући Љевина у очи.
- По чему?

- Познајем ватрене коње по неким њиховим жиговима [19] , а заљубљене младиће по