Page 32 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

се кућици где су даме скидале клизаљке.

»Боже, шта сам урадио! Господе боже, помози ми, научи ме«, говорио је Љевин молећи се
Богу и истовремено осећајући потребу силног кретања: разлетео се описујући спољашње и
унутрашње кругове.

У тај мах један од млађих људи, најбољи од нових клизача, с цигаретом у устима и са
клизаљкама на ногама, изиђе из кафане, затрча се, полете с клизаљкама низ степенице
лупајући и одскачући. Слете доле, и не променивши чак ни слободан положај руку поче се
клизати по леду.

- Ах, то је нешто ново! - рече Љевин и одмах отрча горе да и он то проба.
- Пазите да се не угрувате, треба се навићи! - довикну му Николај Шчербацки.

Љевин се попе горе, залете се колико је могао и полете доле рукама равнотежу у том за
њега необичном кретању. На последњој степеници запе, али, додирнувши само мало руком

лед, учини снажан покрет, поврати равнотежу и смејући се отклиза се даље.
»Диван човек - помисли у тај мах Кити, излазећи из кућице с m-lle Linon и гледајући га с
осмејком нежне милоште, као драгога брата. - Јесам ли ја крива, да ли сам учинила нешто

рђаво? Веле: кокетерија. Ја знам да њега не волим, али ми је ипак пријатно с њим. Он је тако
красан. Само, зашто ми је оно казао?...« мислила је.

Кад виде Кити да одлази, и њену матер која ју је чекала на степеницама, Љевин, сав
румен од брзог кретања, застаде и замисли се.
Скиде клизаљке, и на изласку из баште стиже мајку и ћерку.

- Мило ми је што вас видим - рече кнегиња. - Ми примамо као и увек, четвртком.

- Дакле данас? Мило ће нам бити да вас видимо - рече кнегиња хладно.

Та хладноћа ожалости Кити, и она пошто-пото хтеде да заглади материну хладноћу.
Окрену главу и рече смешећи се:

- Довиђења!
У тај мах Степан Аркадијевич, са накривљеним шеширом, ведра лица и погледа, уђе у
башту као весели победилац. Али кад приђе ташти, он јој, тужна лица, и као кривац,
одговори на њено питање како је Доли са здрављем. Пошто поразговара с таштом тихо и

сетно, испрси се и узе Љевина под руку.
- Хоћемо ли? - упита. - Непрестано сам мислио о теби и врло, врло ми је мило што си

дошао - рече, значајно му гледајући у очи.
- Хајдемо, хајдемо - одговори срећни Љевин, јер је још чуо звук гласа који му је казао »до
виђења«, и гледао осмејак којим су биле пропраћене те речи.

- Хоћемо ли у »Ермитаж« или код »Енглеске« [13] ?
- Мени је свеједно.

- Онда хајдемо код »Енглеске« [14] - рече Степан Аркадијевич, изабравши »Енглеску«,
зато што је тамо био више дужан него у »Ермитажу«, па је сматрао да није лепо да обилази
ту гостионицу. - Имаш ли кола?

Дивота, Јер ја сам своја послао кући.