Page 30 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- А, ево најбољег клизача у Русији! Кад сте дошли? Лед је диван. Наместите клизаљке.

- Немам их - одговори Љевин чудећи се тој смелости и слободи у њеном присуству, и не
губећи је ни за тренутак из вида, мада није у њу гледао. Осећао је да му се сунце приближава.
Она се налазила на углу; искренувши мало своје уске ножице у високим ципелама, очигледно
бојажљиво се клизала право к њему. Некакав дечко у руском оделу, очајно машући рукама и
сагињући се до земњље, пројури мимо ње. Она се клизала несигурно; извадивши руке из
муфа који јој је висио о врату, држала их је у приправности; гледајући у Љевина кога је
познала, смешила се на њега у своме страху. Кад доврши круг, укрућеном ногом се одупре и

доклизи до Шчербацког, па, ухвативши се за њега и осмехујући се, климну главом Љевину.
Била је лепша него што је он замишљао.

Кад год је о њој мислио, живо ју је умео себи представити, нарочито лепоту мале
плавокосе главе која је тако слободно била постављена на лепо развијеним девојачким
раменима и имала израз детињске ведрине и доброте. Детињски израз њена лица и витак,
леп стас давали су јој нарочиту лепоту и тога се он добро сећао; али оно што га је увек
изненађивало, то је био израз њених кротких, мирних и провидних очију које нису умеле
лагати; а особито њен осмејак, који је Љевина преносио у чаробан свет, у којем се осећао
мек и ганут, какав је бивао, сећао се, у ретке дане свога ранога детињства.

- Кад сте дошли? - рече она пружајући му руку. - Хвала! - додаде, кад јој он подиже
марамицу што беше испала из муфа.

- Ја? Скоро, јуче... то јест, данас... сам дошао, - одговори који од узбуђења у први мах није
ни разумео шта га она пита. Хтео сам да дођем к вама - рече, и сетивши се с којом намером
ју је тражио, збуни се и поцрвене. - Нисам ни знао да се клизате, и то тако лепо.

Она га пажљиво погледа, као да је хтела да докучи зашто је збуњен.

- Ваша похвала много вреди. Овде, вас су људи задржали у успомени као најбољег
клизача - рече стресајући ручицом у рукавици иње које јој беше пало на муф.

- Јест, некад сам се са страшћу клизао - рече он - хтео сам да постанем савршен вештак.
- Ви, чини ми се, све радите са страшћу - рече она смешећи се. - Ја бих тако радо

посматрала како се клизате. Хајдете, наместите клизаљке, па ћемо се заједно клизати.
»Клизати се заједно! Је ли могућно?« помисли Љевин гледајући је.

- Одмах ћу их наместити - рече.

И оде да намести клизаљке.
- Нисте нам одавно долазили, господине – рече послужитељ, придржавајући му ногу и

намештајући клизаљке. - После вас није било више мајстора међу господом. - Је ли добро? -
запита, притежући каиш.

- Добро, добро, само брже, молим те - одговори Љевин муком задржавајући осмејак среће
што му се и нехотице показа на лицу. »Јесте, мислио је он, ето то је живот, ето то је срећа!
Заједно, рече она, хајде да се клизамо заједно. Како би било да јој сад кажем? Али се баш
зато и бојим да јој сад кажем, што сам сад срећан, срећан макар само у нади... А онда?... Али
морам! Морам, морам! Даље од мене, слабости!«

Љевин устаде, скиде зимски капут, и растрчавши се по храпавоме леду око кућице
подигнуте на клизалишту, излете на гладак лед и поче се тако лако клизати као да је само