Page 102 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 102
U noći, šetajući pored jednog jezera, osetih jak miris vode i ribe i mokre trave, sličan
mirisu mora za vreme oseke, samo bez joda i soli, bez onoga što čini morski miris
najzdravijim i najdražim mirisom koji zemlja daje.
Takva trenutna varka zaboli kao teško razočaranje. Prevarena čula klonu, i iz nizine u
kojoj se pomišlja na smrt, žude za istinskim morem kao što se želi ljubav ili svetlost.
*
U proizvoljnoj igri živaca kojoj su stalno podvrženi ljudi samci, kao nekoj kazni, ima dana
kad čovek mrzi samog sebe do te mere da ga boli kad ga ljudi u prolazu gledaju. Tada mu
se oči svakog čoveka čine nemilosrdna ogledala koja umnožavaju do u beskonačnost
njegovo lice. Uvelo, istrošeno, poznato zemlji i nebu i svima svetovima, viđeno i odbačeno
od svih i od svega, to lice plovi niz struju stvorenja kao pleva, ljuska, neplodna larva,
pokvaren i odbačen kalup.
*
Ja sam rođen i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupanju ima
nečeg nedopuštenog i stidnog. Zato mi se dešava dosta često ovo: sanjam da igram na
nekoj velikoj pozornici, pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom, i to igram
neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reči.
Nemogućno je kazati kakve mi sve misli ne projure tada mozgom i kakvo je mučenje
takav san. A snivam ga dosta često.
*
Nije muški, nije lepo plakati, a stidno je plakati pored puta, na očigled sveta.
*
Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih
poslova, briga, i njihovog mišljenja o svemu na svetu.
*
Gledajući neki plitak pozorišni komad, primetih da celu naivnu intrigu i sve scene redom,
kako se nižu, prenosim na viši plan, dajem im značenje koje same po sebi nemaju, i
posmatram ih pod uglom pod kojim ih njihov pisac, fabrikant pozorišnih komada, nije
mogao videti.
Tako biva, gotovo svakog dana, i sa životom samim. Kad čujem sva moguća mišljenja o
nekoj stvari, ja mirno i bez čuđenja vidim da je moje gledište posve drugo, jer ja na tu istu
stvar gledam iznutra, iz nje same, tako da živim i postajem istovetan s njom.
Nije teško uvideti, koliko se čovek tako troši, i kakva je patnja takav život.
*
