Page 103 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Ima divnih noći kad sve peva u nama, kad je slatko bdeti i slatko zaspati. Blaženstvo bez
reči i sećanja, i to bez ikakvog spoljnjeg povoda i razloga. Prosto kao slutnja nekog
postojanja, mirnog i rajskog, pre ovoga života ili posle njega.

*

Ja kažem sebi: Još večeras budi hrabar, ne drhti i ne boj se više nego što treba, a već
sutra možda neće nam trebati ni hrabrosti ni utehe.

*

Kao dva nejednaka kamena osećam u utrobi strah od minulog dana i neizvesnost
sutrašnjeg.

Sve je zamršeno, nesigurno i nejasno, a sve se može desiti. Čak i dobro. Ali sada nije
dobro. Sada treba leći bez utehe, bez izgleda na rešenje i smirenje, ali sa kukavnom,
nepriznatom nadom da će sutra rešenje biti ili izgledati lakše. Drugim rečima, da ćemo u
noćašnjem snu malko umreti. Jer, smrt rešava sve.

*

San.

Idem preko neke vode, ispod gustih i niskih krošanja drveta. Idem i osećam se nelagodno
kao u životu. Iza mene ide jedan čovek koga znam. I znam da ga znam. Ne mogu da ga
vidim, jer neću da se okrenem, ali znam da glavom dopire do prvog lišća na krošnjama
drveta. Ne govori ništa, ali predviđam šta će kazati kad progovori. A progovoriti može
svakog trenutka.

*

Je li još iko voleo svet kao ja? Noću, kad svi počivaju i kad najposle valja leći, ja sam još
nemiran i pre nego što zaspim još se trzam od pomisli da sada neko, zadocneo i sam,
prolazi ulicama i da bih ga mogao sresti i videti i s njim govoriti. Uvek mi je malo vazduha,
nikad mi nije dosta vode ni bilja ni ljudskih lica. Snagu trošim i mladost sam izgubio, a
mira nisam poznao, sve od ljubavi i želje za svetom. Noću, kad umoran od svega stignem
kući, želim da mi zaspu studenom i ćutljivom zemljom užarene oči i gorka usta, i da me
oslobode i želje i nemira i tuge ispunjenja. Pa ipak, zaspim teško, spavam malo i tankim
snom, a rano se dižem. Čini mi se da sam uvek budan.

Predveče, kad ugledam visoko na nekoj kući još suncem obasjan prozor, žao mi je što
nisam ja na njemu. Srce me boli kad pomislim da postoji sad negde neka planina sa koje
bih još nekoliko trenutaka mogao gledati sunce, a meni je ovde odavno zašlo.

*

Jedanput učinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati. Pokušaji da se ona ispravi ili
otkloni, samo rađaju nove nepravde. Nepravda se kao sve na svetu množi i širi, ali ne
gine i ne nestaje kao sve ostalo što se rađa. I da nema opraštanja i zaborava, nepravda bi
prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao.