Page 63 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

neprestana igra tih otimanja i obuzdavanja. To je ono što sačinjava ovaj čudni i protivrečni
ali još podnošljivi svet koji mi nazivamo svojim.

Naprotiv, stvari koje mi nazivamo mrtvim izgledaju mirne i jednostavne, bar u našim očima
kratka vida, ne lutaju, ne traže ništa za sebe, i služe nam bez pogovora, ukoliko umemo i
možemo da ih prilagodimo svojim potrebama. Ali, ako se ikad desi da se unutarnjost
takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene, sve će se oko nas, zajedno s nama, raspasti i
pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima, i od ovog što zovemo
našim svetom neće ostati ni ime, ni iko živ da ga izgovori.

*

Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja
i u mlađim godinama, a kod većine sa prvim pojavama starenja), to je znak da silazimo sa
pravog puta i da život ne zna šta će s nama. Jer, ne živimo mi život, kao što u svojoj
slepoj egocentričnosti mislimo, nego život upotrebljava nas, upravlja nama, i odbacuje nas
kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima.

Posle toga mi još „živimo“ neko vreme, ali samo po inerciji, krećući se sopstvenim
pogonskim sredstvima, dok nas taj isti život ne skloni sa piste, kao smetnju svom živom
saobraćaju.

Dešava se, naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam, da izgubim račun o
vremenu i o sebi u njemu, da mi posve nestane utvrđeno osećanje vremena, kao što
čoveku nestaje daha, da gubim brzinu i padam kao mrtav predmet, sopstvenom težinom.
Tada se gubi najpre sećanje, pa svest o sebi i svojim dimenzijama, planovima,
dužnostima i potrebama, naglo slabi volja i odliva se snaga od nas.

U tom stanju, kad bi potrajalo, ne bi se moglo živeti ni onoliko koliko čovek može izdržati
bez vode ili bez hrane, jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem, bezimenom
postojanju.

*

Ponekad mogu dobro da razumem ljude sa Istoka, njihova shvatanja i njihov način života.
Tako mi se, na primer, čini da zloglasno istočnjačko bežanje u Sutra nije bez osnova i
neko opravdanje. U najmanju ruku, da se može razumeti.

Sutra, to je mlađi brat nestrpljivog, proždrljivog i nemirnog štrebera koji se
zove Danas. (To je onaj bolji i čovečniji brat.) Njegova privlačnost i lepota je u tome što
ono nije završeno i što se može menjati i oblikom i sadržinom, u svim vidovima i
pravcima.

Muški treba primati na sebe sve terete koje nam nameće Danas, i strpljivo podnositi sve
njegove ćudi i surovosti, ali mišlju moramo biti okrenuti predelima gde nas čeka Sutra. Od
njega treba sve očekivati, u njega svoju nadu stavljati i tvrdo verovati da će biti bolje nego
što je njegov stariji brat; pa sve ako bude isto ili još gore i teže, možda će se u toku
vremena (srećom toku!) u nama ili oko nas nešto promeniti, što će nam omogućiti da ga
lakše podnesemo. Kažem „možda“, a to nije tako slaba i nesigurna reč kao što bi se
moglo suditi po mestu koje zauzima u našem jeziku. „Možda“, to je lutrija, dobrosrećna
kocka koju igramo sami sa sobom, u ovom našem životu, punom neizvesnosti,