Page 62 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 62
Teško nama kad bismo jednog dana zaista postali oni i onakvi kakvi često zamišljamo da
smo ili da bismo mogli biti, i kakvi - blago nama - nikad nećemo uspeti da budemo!
*
Kad slušam tako nekog kako daje opšte i uopštene sudove (crno ili belo) o zemljama ili
narodima, ja nijednog trenutka ne mislim o tačnosti ili netačnosti tih sudova, jer to zaista
ne vredi, nego se pitam kako je stalo sa razumom i moralom toga koji te sudove daje.
*
S jedne strane - želja da se nađe izlaz i po svaku cenu pobegne iz ovog života u slobodu
nepostojanja koje nas neprestano zove i silnom snagom privlači.
S druge strane - nagonska ljubav za život i stalna težnja da se ovde postoji i traje ovako
doveka.
To su dve možda samo naizgled nepomirljive i protivrečne stvari.
*
Znam, ono najgore nije se još desilo sa mnom, ali se dešava, i to neprestano, mnogo toga
što je zlo, i to je možda i mera najgoreg već odavno pređena, a ja to i ne znam jer se niko
nije našao da izvrši zbir i da mi ga pokaže.
*
Kad se žalimo da nam mnogi ljudi dosađuju i kradu vreme svojim posetama i razgovorima
i svojim traženjem saveta ili usluga, mi to činimo samo napola iskreno. U stvari, jedino što
mi žalimo to je: što to nisu neki drugi i drukčiji ljudi. I ništa drugo.
*
Ponekad mi se čini (neodređeno, ali dovoljno jasno čini!), da se svet u kome živimo,
zajedno sa svim onim što jeste i što misli da jeste, nalazi na kosoj ravni i nesigurnom tlu
koje polako i neprimetno, ali stalno i neumitno klizi i spušta se sve niže, tako da se, u
stvari, nikad ne probudimo na mestu na kom smo zanoćili, nego bar za jednu podlanicu
niže.
Tako se sulja i propada ovaj naš svet, zajedno sa čovekom i svim što je njegovo, a to
spuštanje i propadanje praćeno je, kao varljivom muzikom, našim osećanjima stalnosti i
neprolaznosti našega života.
Ili je to samo iluzija našeg tela koje sa svakim trenutkom što prolazi stari i slabi i dotrajava,
pa mu zbog toga izgleda da ceo svet stalno mre i nestaje.
*
Kad bolje posmatramo svet oko sebe, mi vidimo da su ljudi, kao i životinje, manje-više
stalno nemirni; i dok spavaju krv u njima radi; kad su budni, oči ih vode na puteve i na
bespuća, a zakoni ih slabo i nesigurno vezuju i obuzdavaju. Povest ljudskog roda, to je