Page 43 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 43
Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u
sebi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života
provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja su
ćudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nesigurna i kratkotrajna, sama sebi cilj i
svrha!) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.
*
Često nas prate osećanje da smo u nedozvoljenom deficitu, da smo uz put nešto
zaboravili, potrošili uludo i svoje i ono što nije naše i u što nismo smeli dirati.
*
Dvaput bivamo, izgleda, kažnjavani za naše lude i „grešne“ želje. Prvi put kad patimo što
ne možemo da ih ostvarimo; i drugi put kad, videći svoje želje ostvarene, sa stidom i
očajanjem uzalud bežimo od svoje sreće. To važi naročito za slavu i novac.
*
Čim vidiš da neko, u razgovoru, bez potrebe tumači tuđe postupke, ili reči, ili čak samo
namere, i izvodi samovoljne zaključke i donosi stroge sudove, koji su u stvari presude -
znaj da nije dobar čovek ni na dobrom putu. I kloni ga se kad god možeš.
*
- Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve
što je među ljudima bilo skriveno i tajno, kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno,
ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo, vraća sve što je utajeno ili oteto, dosipa
onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo. Tu se pitanje ljudskog postojanja
pravo postavlja i - ukoliko to zavisi od čoveka - do kraja rešava. To je mesto gde istina sja
kao sunce koje ne zalazi, gde pravda caruje.
- Ah, pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista
postoji? Ako postoji, može li se znati gde je i kako se dolazi do njega?
- Može. Ono je među nama, ovde gde sada stojimo.
- ?!?
- Da! Budi hrabar, iskren i postojan, čovekoljubiv, razuman i pravedan - i ono će biti svuda
gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne.
*
Šta su naše igre u detinjstvu? Nejasno sećanje na nešto što je bilo, ili bar moglo biti? Ili
slutnje nečeg što će biti, ili bi moglo da bude? Ili, možda, samo puka igra slučaja u koju
mi, uvek skloni da u svemu tražimo zakonitost i logiku, unosimo red i smisao koji u stvari
ne postoje?
*
