Page 39 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 39
Čini mi se da ću umeti dočekati smrt kako sam i život primao, mirno i hladnokrvno, kao
zanimljiv, netražen poklon. Čini mi se!
*
Veći deo života proveo sam smatrajući se potpuno izgubljenim čovekom. Sve što sam
uradio, dobro ili zlo, uradio sam sa tom mišlju i tim osećanjem skrivenim u sebi.
*
Možda mi je bilo osamnaest godina, možda i manje, kad sam, umoran od borbe sa svojim
telom, žedan života i željan svega, zapisao u svoju malu džepnu beležnicu:
Vi kažete, i neprestano ponavljate: „Sve što je zemaljsko, prolazno je i ništavno. Tome
nas uče sva zemaljska dobra i uživanja!“
Dobro, dobro, kažem ja, verujem vam na reč, ali pustite me malo da se i sam u to uverim,
uživajući bar nešto od tih slasti i dobara. Tada ću verovati još bolje i čvršće u njihovu
prolaznost.
*
Takozvani praktični ljudi bili bi vrlo korisni i zasluživali bi svaku pohvalu i poštovanje kad
od te svoje praktičnosti ne bi hteli da naprave smisao života i razlog svoga opstanka,
opravdanje za podjarmljivanje i terorisanje svih onih koji su lišeni toga praktičnog smisla,
ali zato sposobni za druge, možda više i bolje podvige.
*
Ah, tako je to otkad znam za sebe. Strahovito patim od stalnog i mučnog osećanja da
sam nešto skrivio, propustio ili zaboravio. A kad učinim napor i oslobodim se toga
uobraženja, onda mi se obično desi da stvarno nešto propustim i zaboravim, ili učinim
nešto što ne treba.
Eto, to je lavirint u kom živim, muka koju nosim, a za koju niko nije kriv, ja valjda
ponajmanje.
*
Za procenu jednog čoveka i pogotovu jednog društva presudno je gde se u njemu na skali
važnosti nalazi i koliko mesta zauzima potreba za čulnim, naročito erotskim uživanjima.
Zašto je to tako, vrlo je teško objasniti, ali sigurno je da je tako.
*
Studen, tama, vetar, oštri tonovi, nagli pokreti, ili jarka svetlost, novi pogledi, smela
mišljenja i jaki izrazi - to su neprijatelji starosti; oni draže i zbunjuju ostareo organizam, oni
nas, kad ostarimo, odbijaju od svega što klija, niče i raste oko nas, zbog njih sve teže
podnosimo mlade ljude i nove misli oko sebe i, u isto vreme, sve nepodnošljiviji bivamo
onima kojima se žuri i kojima se živi.
