Page 39 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 39

Čini mi se da ću umeti dočekati smrt kako sam i život primao, mirno i hladnokrvno, kao
       zanimljiv, netražen poklon. Čini mi se!


                                                            *


       Veći deo života proveo sam smatrajući se potpuno izgubljenim čovekom. Sve što sam
       uradio, dobro ili zlo, uradio sam sa tom mišlju i tim osećanjem skrivenim u sebi.

                                                            *


       Možda mi je bilo osamnaest godina, možda i manje, kad sam, umoran od borbe sa svojim
       telom, žedan života i željan svega, zapisao u svoju malu džepnu beležnicu:


       Vi kažete, i neprestano ponavljate: „Sve što je zemaljsko, prolazno je i ništavno. Tome
       nas uče sva zemaljska dobra i uživanja!“

       Dobro, dobro, kažem ja, verujem vam na reč, ali pustite me malo da se i sam u to uverim,
       uživajući bar nešto od tih slasti i dobara. Tada ću verovati još bolje i čvršće u njihovu
       prolaznost.


                                                            *


       Takozvani praktični ljudi bili bi vrlo korisni i zasluživali bi svaku pohvalu i poštovanje kad
       od te svoje praktičnosti ne bi hteli da naprave smisao života i razlog svoga opstanka,
       opravdanje za podjarmljivanje i terorisanje svih onih koji su lišeni toga praktičnog smisla,
       ali zato sposobni za druge, možda više i bolje podvige.


                                                            *


       Ah, tako je to otkad znam za sebe. Strahovito patim od stalnog i mučnog osećanja da
       sam nešto skrivio, propustio ili zaboravio. A kad učinim napor i oslobodim se toga
       uobraženja, onda mi se obično desi da stvarno nešto propustim i zaboravim, ili učinim
       nešto što ne treba.

       Eto, to je lavirint u kom živim, muka koju nosim, a za koju niko nije kriv, ja valjda
       ponajmanje.


                                                            *


       Za procenu jednog čoveka i pogotovu jednog društva presudno je gde se u njemu na skali
       važnosti nalazi i koliko mesta zauzima potreba za čulnim, naročito erotskim uživanjima.


       Zašto je to tako, vrlo je teško objasniti, ali sigurno je da je tako.


                                                            *


       Studen, tama, vetar, oštri tonovi, nagli pokreti, ili jarka svetlost, novi pogledi, smela
       mišljenja i jaki izrazi - to su neprijatelji starosti; oni draže i zbunjuju ostareo organizam, oni
       nas, kad ostarimo, odbijaju od svega što klija, niče i raste oko nas, zbog njih sve teže
       podnosimo mlade ljude i nove misli oko sebe i, u isto vreme, sve nepodnošljiviji bivamo
       onima kojima se žuri i kojima se živi.
   34   35   36   37   38   39   40   41   42   43   44