Page 47 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

i da to kažem, kad takve opomene i dozivanja teško dopiru do našeg sluha, a i kad dopru,
mi nismo skloni da ih poslušamo.

*

Čudno i samoubilačko ludilo koje na mahove kao smrtonosan plamen zahvata slaba i
ograničena ljudska bića: hteti biti sve, hteti učestvovati u svemu.

*

Njih je život naučio da se ne boje smrti.

*

Bože moj, kako se s puno razumevanja i obzira govori o pokojnicima, kako im se sve lako
prašta! Nema dana da im čovek ne pozavidi. Ponekad i po dvaput u jednom danu.

*

Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi
otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da
„strepe“ za budućnost naroda, da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. To su ljudi
koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj
nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune.
Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi. -
Takva je bila većina Vukovih glavnih protivnika.

*

Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka, njegovu pravu narav, karakter i ćud,
njegovu „dušu“, nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. Sedeći
pored njega jedan sat, vi ćete bez reči i razgovara saznati o njemu više nego za mesec
dana stalnog druženja.

*

Često se dešava da nas ljudi koje ne volimo i ne cenimo obasipaju svojom pažnjom ili čak
svojim poklonima i uslugama. Takve usluge i poklone ne treba primati, jer ako se desi da
u trenutku slabosti popustimo i primimo ih, mi se u sebi ne osećamo ni najmanje obavezni
da ih vratimo, a od toga imamo dvostruku štetu. Prvu, što u očima onih koje ne cenimo
ostajemo večno kao neblagodarni i nečasni ljudi; drugu, da posle uvek sami sebi
prebacujemo što dugujemo gorem od sebe. Njima se može još učiniti neka usluga, ali od
njih primiti, nikako.

*

Godine koje se množe otkrivaju nam postojanje i prisustvo bezbrojnih i raznovrsnih
bolova. Kada se u tami, na početku druge polovine noći, probudite sa nepodnošljivim
osećajem da padate, tonete, i da se gušite, vi nailazite na dotad nepoznate bolove. Ima ih
u vama i oko vas, ima ih u vašim mislima, sećanjima i predviđanjima; svaki od njih izgleda
neizdržljiv i smrtonosan, ali nijedan ne ubija. Jer, to nije smrt, to što vas budi usred noći i