Page 46 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Kad pomislim da sam se nekad čudio zabelešci Pola Valerija o besmislenosti putovanja, a
sad bih je i ja mogao napisati i potpisati! Izgleda mi kao da sam izneverio svoju lutalačku
mladost, ali to je netačna samooptužba. Izneverava, izgleda, ona mene.

*

Oni misle da se preko jedne laži može, sa nešto veštine i brzine, preći kao preko mosta
koji posle ostane iza njih, nepotreban i neupotrebljiv, dok oni nastave svoj put ka cilju koji
je sav od stvarnosti i istine.

*

Čuđenje je naličje naše svesti o postojanju.

Čovek se čudi otkad postoji na ovoj zemlji i ako ostane ovakav kakav je, čudiće se tako i u
trenutku kad, kao vrsta, bude nestajao sa nje.

*

Ljudi koji iskreno i duboko preziru telo i sve što je telesno žive dugo i dobro, naprotiv,
plotski ljudi i čulnici žive nezadovoljni i nezadovoljeni, i umiru uvek žalosno i uvek prerano,
bez obzira na godine starosti koje dočekaju. Jer je robovanje telu teško, ne robuje mu,
može se reći, samo onaj koji ga prezre od prvog dana i sata, potpuno i zauvek. Koji to
može.

*

Čuvajte se ponedeljka! To je dan kad ljudi na vas najviše navaljuju, kad se poslovi javljaju
sa svih strana. To je, često, dan prenagljenih zaključaka i suviše brzih odluka.

*

Nesreća je stooka i svevideća, a ipak slepa na najgori i najstrašniji način, jer vidi i ono
čega nema.

*

Ljudi bi trebalo zarana učiti da se ne plaše vremena. Od svih ljudskih strahova taj ima
najmanje osnova i opravdanja, jer počiva na iluziji i samoobmani. Vrlo rano, još u
detinjstvu, ispreči se pred čovekom pustinja vremena; izgleda mu opasna i neprelazna, i
spreman je da prihvati sve što ga spasava od nje. Tako, bežeći od nepostojeće pustinje
dugih časova i praznih dana pred nama, mi trčimo ludo u susret zlom slučaju i tuđim
ljudima koji nas iskorišćavaju, poslovima koji nas ubijaju, ili nedostojnim razonodama i
porocima koji nas prvo sramote pa zatim uništavaju. Unesrećujemo se kao zaslepljene
ptice, bez potrebe, ne primećujući da to ispred nas nije nikakva ledena ni ognjena
pustinja, nego zemno vreme našeg jedinog života, naš nasušni deo u postojanju.

Čoveče - hteo bih da kažem sebi i drugima - ako postoji nešto što može imati nekog
značenja i stvarne vrednosti za tvoj život, ono se nalazi upravo tu, u toj tobožnjoj praznini i
pustinji od koje te sve odbija i vuče natrag. - Hteo bih da kažem, ali ćutim. A šta bi vredelo