Page 41 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Sve u prirodi je u stalnom grčevitom kretanju, bilo da se rađa i nastaje, bilo da opada i
umire. Mira nema nikad i nigde; i ako ga ima, on je prividan i opet u službi kretanja. U tom
kretanju je sve što živi osuđeno, zbog svog opstanka i održanja, na odbranu i na stalnu
pažnju koja kod čoveka dobiva oblik sveštenog straha.

Prirodno je da je čovek, u kome je planuo zračak svesti i osvetlio prirodu oko njega, vrlo
rano došao na misao o jednoj stalnoj tački koja bi bila oslobođenje od robovanja tome
strahu na koji je osuđena „natura“ i sve u njoj.

*

Mladost je uvek opisivana, i jedino i mogla biti opisana, posredno, tj. po svojim
manifestacijama i svom dejstvu na okolinu. Jer mladi ljudi, po pravilu, nisu skloni
samoposmatranju, a i kad jesu, nisu sposobi da se sagledaju u celosti ni da se trajno
udube u ono što vide. Njih vode nagoni, zaslepljuje ih svet oko njih i zavodi ono što ih
čeka, ono što oni misle da ih čeka. A ukoliko su stariji, po sećanju ili posmatranju opisivali
mladost, to nije isto, nije ono pravo.

Starost, tj. vreme opadanja ili oronulosti, posmatrana je i opisana u svim svojim fazama i
pojavama, jer zreli ljudi to mogu, i čine to sa zadovoljstvom. U njihovoj potrebi za
pričanjem o starenju i starosti krije se i žal zbog izgubljene snage i minule mladosti, koja
im uvek izgleda kratka i nerazumno iskorišćena, i strah od potpune oronulosti i praznine
koju u njima otvara misao o neminovnoj i bliskoj smrti.

Tako se može reći da mladost nije nikad pravo ni potpuno opisana, iako u stvari samo
mladost i postoji, a da starost nije drugo do mladost koja je prošla.

*

Ne znam da li sam spavao, ali znam da sam sanjao.

*

Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao, mrzeo i mučio sam sebe, lakše bi mu
praštali sve uvrede, nepravde i udarce koje im je zadavao.

*

Mi smo takvi ljudi i živimo oduvek pod takvim okolnostima da za svakog od nas, gotovo u
svakom trenutku, može sve doći u pitanje.

*

Starci stalno pate od dve pogrešne predstave. Prvo, da je sve oko njih veće nego što je
nekad bilo, nemilosrdno nesavladljivo i neobuhvatno. Zimi su oštrije, razdaljine duže, i
usponi jači. Drugo, da je svet, naprotiv, postao uži, da je na ulicama i u vozovima mnogo
više sveta, da se do svega teško dolazi, da u rođenoj kući čovek nema gde da ostavi
stara pisma i stare fotografije.