Page 37 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 37
povezan sa mladošću, sa zrelim dobom i - sa mirovanjem posle smrti. To su ljudi koji sve
uče i mnogo nauče, samo ne jedno i to najvažnije: kako sa što više dostojanstva ostareti i
što pristojnije umreti.
*
Društvene promene. Čovečanstvo mora s vremena na vreme da promeni rame na kojem
nosi teret koji se zove život.
*
Dok čovek živi sam, on u svojim mislima nosi saznanje o nesavršenstvu ljudskih stvari i
prolaznosti svega na zemlji. A kad se oženi, on sve to posmatra na drugom, tj. na svojoj
ženi i deci, i sa mučnom nelagodnošću oseća da to isto oni posmatraju na njemu.
*
To je najteži način života. Treba živeti za budućnost, boriti se protiv onog što čovek vidi i
oseća pred sobom, stvarno, tvrdo i ogromno kao granitni breg, a za nešto u što treba
verovati i što se samo naslućuje, nekad jače, nekad slabije, u dalekoj daljini, kao zlatna
magla negde iza toga brega.
*
Šta je za nas ovaj svet, ovakav kakav je i kako se kreće, menja i prolazi - to može da se
oseti i u mladosti i u srednjim godinama, ali nejasno i delimično. Samo sa praga starosti
može se to pravo i potpuno pročitati, i to na licima mladića i devojaka, koje prolaze pored
nas.
*
Vi, kao i ja, osećate ljude i pojave oko sebe kao potencijalne neprijatelje. Razlika je samo
u tome što ja stalno zalazim među njih i ulazim u njih, obračunavam se sa svakim
pojedinim, i uvek ponovo, dok vi imate od samog početka jednom zauvek određen stav i
ne osećate potrebu da se upuštate u slične borbe i obračune; branite se samo koliko je
neophodno. A ne mislite na njih kad niste na to primorani.
Zato je vaš život mnogo mirniji i vi sami izgledate mnogo lepše u njemu.
*
Otišao sam. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli, kao pramičak magle koji se gubi. A
sve što su uradili, poneo sam na dlanu jedne ruke.
*
Ne, ravnodušnost ja nisam nikad ni želeo ni osećao, čak ni u časovima bolesti ili
potištenosti. Ta najgora vrsta smrti, koja se zove ravnodušnost, bila je uvek daleko od
mene.
*
