Page 140 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Ali kad mi se postave pitanja o tome, onda zanemim potpuno. Izgleda da je u mom
slučaju zaista tako da jedan pisac nema ništa drugo da kaže osim ono što je već rekao u
svom delu, i ne ume da nađe druge veze sa publikom.

Parafrazirajući jednu rečenicu Andre Žida („Je ne vaux que devant le papier blanc“), ja bih
mogao slobodno reći da postojim samo utoliko ukoliko sam umeo da saopštim nešto čistoj
hartiji pred sobom.

*

Zašto bi tvoja staračka klonulost bila neka sveta istina, a tvoji mladalački zanosi i poleti laž
i varka? Zašto bi umorni i razočarni crnogledi bili u pravu, a ljudi koji vole i cene život, i
smatraju da vredi boriti se za određene oblike toga života - neuračunljivi fantasti? I zašto
da „stradanja“ i vajkanja treba da budu dostojni predmeti visoke umetnosti i duboke
filosofije nego umovanje i delanje običnog čoveka koji diše, gleda, misli, i nastoji da se
snađe i odredi u životu koji nije tražio, ali koji, kad ga je već dobio, prima kao obavezu i
zadatak. Zašto? Sam đavo bi znao zašto.

*

Kolumbo nije mogao otkriti Ameriku za sve nas ni uštedeti nam napor da mi, svaki za
sebe, otkrivamo svoje Amerike. Svi to moramo da činimo. Razlika je samo u tom što
poneki od nas, pre ili posle, otkriju tu Ameriku (ne onu istu koju je Kolumbo otkrio!), a
mnogim od nas ne pođe to nikad za rukom. Međutim takvima je i nastala valjda reč da je
besmislica otkrivati „otkrivenu“ Ameriku. A nije.

*

Vaš je stil (bolje rečeno, način kazivanja!) iskričav, talasast, ćudljiv, pun bleskova, kratkih
spojeva, skokova i zagrcavanja. I ja ga primam kao takav. I tako se mogu kazati velike i
istinite stvari. Ali onda ritam i dužina Vašeg pričanja ne mogu biti isti kao i u onih koji svoje
stvari kazuju mirno i sporo, na starinski i osvešten način. Moraju biti kraći. Izuzetni efekti,
ako se suviše ponavljaju, postaju smetnja; sva se pažnja čitaočeva usredsredi na njih.
Prema tome: ili dužina ili nov način kazivanja. Morate birati. Kad god pokušate da se
koristite i jednim i drugim, to je na štetu dela. A u delu nismo važni ni mi koji ga pišemo ni
naši metodi i stilovi, nego delo samo. Zar nije tako? Ko suviše zna, ili ko nije dovoljno toga
zaboravio, taj pri pisanju mora stalno da nailazi na smetnje i prepreke koje otežavaju
posao i zamućuju tokove dela.

*

Ah, te drevne narodne izreke i poslovice, to je prava beda i - najveća blagodat. Toliki ih
upotrebljavaju, ali sa tako različitim namerama i sa potpuno suprotnim dejstvom. U ustima
iskrenih i darovitih ljudi one zvuče kao da su zaista u tom trenutku rođene i prvi put
izgovorene; sušta i ovejana istina progovara iz njih. A izgovorene od glupaka ili lažova,
maloumno ili zlonamerno, one gube svaku vrednost, ne uspevaju da prikriju ni laž ni
glupost (naprotiv!) a same izgledaju žalosne, plitke i otrcane.

*