Page 137 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 137

Kad se okrenem i pogledam iza sebe, vidim da sam napisao, kad bi se sve sabralo,
       sedam ili osam tomova proze razne vrste i različite vrednosti. Moje osnovno osećanje pri
       tom moglo bi se približno izraziti rečima: ravnodušnost, bojazan i nezadvoljstvo.
       Osamdeset od sto tih tekstova moglo je da ostane nenapisano, možda bi i bolje bilo (za
       mene) da zaista nikad nije ugledalo sveta, a onih drugih dvadeset od sto moglo je i
       trebalo je bolje, čvršće i lepše napisati. Ipak, ja i danas produžujem da pišem, ne mnogo
       ali stalno. Pri tom igra ulogu verovatno i moje nesvesno osećanje da bih ovim što sad
       radim mogao popraviti, popuniti ili okajati ono što sam, pišući olako, pogrešio ili propustio.
       - I tako možda činim stvar gorom i težom, gomilajući nove slabosti, greške i
       nesavršenosti.

                                                            *


       Ne treba da nas uplaše novi oblici u umetnosti, ne smemo dopustiti sebi da budemo
       netrpeljivi prema njima samo zato što su novi. Te novine niču oko nas svuda i u svemu, i
       onda kad više ne niču u nama i kad, prešavši doba cvetanja i mladosti, ne osećamo
       potrebu za njima. To nipošto ne mora da znači da se svet izopačio i da je sve krenulo
       sunovrat. To je samo dokaz da još živimo i da drugi dorastaju oko nas. Šta mari ako nas ti
       novi oblici ponekad odbijaju i zbunjuju? Naše je da ih proverimo i ispitamo (u tome i jeste
       preimućstvo naše zrelosti!), da mirno procenimo prirodu i vrednost njihovu, i da utvrdimo
       na koji način su ti mladi ljudi došli do njih, da li idući ka novim suštinama i mogućnostima,
       ili trčeći za novim oblicima samo zato što su novi. A staračka ljutnja, simptom nemoći, ne
       služi nikome i ničemu.

                                                            *


       Gledajući svet oko sebe i sve njegove nedostatke i protivrečnosti, i pokušavajući da sve to
       izrazi i opiše, pisac ne treba da se ponaša kao nervozni pijanisti koji pri svakom
       uzbudljivom stavu i jačem udaru vrte glavom i prevrću očima. Takav pisac bi brzo dobio
       vrtoglavicu i prestao da piše. U stvari, on treba da bude miran, tačnije rečeno: nepomičan,
       i da piše tako da njegovi čitaoci počnu da vrte glavom od uzbuđenja i čuđenja, sažaljenja
       ili ogorčenja.

                                                            *


       Jutro. Sedim i gledam pred sobom svoj rukopis, ono što sam juče i prekjuče uradio i što bi
       sada trebalo nastaviti. Sa bolnim čuđenjem vidim da nisam sposoban za taj posao.


       Kao da je neko drugi pod mojim imenom sve to napisao, pa zatim umro ili otputovao bez
       povratka. Kao da je ovo preda mnom pisano na jeziku koji ne znam i koji nisam nikad
       dobro znao.

       Sedim i sa snebivanjem i teškim stidom očekujem neizbežni trenutak kad će se otkriti
       moja prevara i dvostruka sramota. Prvo, što ne umem, evo, da sastavim dve pametne
       reči; drugo, što sam se izdavao za pisca i što su me svi ljudi takvim smatrali i tako zvali.


                                                            *


       Muzika zauzima poslednjih godina novo i naročito mesto u mom životu. Ona mi sve više
       postaje nasušnom potrebom, i ja je, čini mi se, drukčije slušam i bolje čujem i lakše
       razumem nego nekad.
   132   133   134   135   136   137   138   139   140   141   142