Page 135 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Za tvoje delo zaklanjaće se i čestiti borci raznih pravaca i ideologija, i fanatici koji sa njim
nemaju nikake veze, i služiti se njime bezobzirno u meri u kojoj im to koristi i na način koji
im najbolje odgovara. Ne tražeći nikad tvoj pristanak, tumačiće te proizvoljno, često i
namerno naopako. Po tuđoj volji, a na tvoju štetu bićeš čas gvelf čas gibelin.
Preštampavaće te bez pitanja, prevoditi neverno. Hvaliće te čitaoci koje ti ne bi nikad
pohvalio, kuditi ponekad oni do čijeg ti je mišljenja mnogo stalo. Na nos će ti udariti ono
malo slave. I na kraju, želećeš samo jedno: da se vratiš u anonimat iz kojeg si tako ludo i
nepromišljeno izišao. Ali to nećeš moći postići, bar ne tako lako ni brzo.

*

Život i rad književnika puni su paradoksa.

Kad sam bio mlađi i u boljoj snazi i pisao ovaj roman, nisam imao nikog s kim bih mogao
da se porazgovorim i posvetujem. Sada, kad moj roman ima više od petnaest godina a ja
više od šezdeset, sad me stalno pitaju naši novinari i književni kritičari o mom romanu i
njegovom postanku, a pošto je prevođen na strane jezike, zovu me čak u Francusku,
Rusiju i Englesku da o njemu i povodom njega razgovaramo. Međutim, o romanu koji
sada snujem, opet nemam s kim da se posavetujem. Ako uspem da ga dovršim, i ako on
bude preveden, možda će me posle nekoliko godina opet i naši i strani, na moju veliku
muku i zabunu, zvati da razgovaramo o njemu.

To je mala ironija sudbine da čoveka stalno pitaju nešto o onom o čemu on nema potrebe
da razgovara, i ne želi to, dok o onom o čemu bi hteo da čuje tuđe mišljenje - nema koga
da pita.

*

U Donjem gradu, u blizini slavoluka princa Evgenija, arheolozi su bili otpočeli iskopavanje,
pa obustavili rad. Šetajući često tuda, ja sam sa uzbuđenjem posmatrao do polovine
otkopanu kamenu kapiju iz keltskog vremena, koja je nekad vodila ljude nekud, zatvarala
im ili otvarala prolaz, i koja se sada nalazi pod zemljom, dva i po metra ispod površine
puteva kojima se mi danas krećemo.

Naravno, misao se nije mogla zaustaviti, i ja sam, ne jednom, video ljude i naraštaje koji
će se, posle hiljadu godina, isto ovako čili ili klonuli, tužni ili radosni, kretati novom
površinom koja će biti dva ili tri metra iznad ove naše sadašnje.

*

Šta je to što tolike ljude goni da vode dnevnik, trudeći se da zauvek zadrže nepomičnim
ono što su rekli ili učinili, oni ili drugi? Uvek mi je izgledalo da u tom nastojanju ima nečeg
što nije čisto ni lepo. Kao neki pokušaj da sebi, zlu ne trebalo, osiguraju alibi, a da za
drugog spreme, za svaki slučaj, optužni materijal.

Kad one koji su nam najdraži sahranjujemo u zemlju, kad svoje rođeno zdravlje trošimo
nemilice, zašto onda da činimo nerazumljive i detinjaste pokušaje kako bismo, u
nesigurnom osvetljenju našeg trenutnog shvatanja, zadržali naše prolazne razgovore i
postupke?

*