Page 113 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

i njene siročadi; i kad ga je neko upitao: „Imaš li ti, bolan, dušu?“, on je nadmoćno
odgovorio: „Šta će mi duša? Nisam gajdaš da duvam.“)

I u drugim društvima ljudi se ponekad ogreše o istinu izvrćući je u laž, da bi na osnovu laži
mogli počinjati bezakonja u svoju korist, ali ovi ovde i ne razlikuju laž od istine, kao da i ne
znaju da istina postoji. Izgleda da se svaka njihova „misao“ začinje i rađa u njima već kao
laž i takva stupa u svet i vrši svoje dejstvo među ljudima, a njima služi da bi mogli biti ovo
što su, živeti kako žive, i činiti što čine.

*

Bivalo je tako teških trenutaka da sam tražio utehe i olakšanja i u tome što sam govorio
sam sebi da to ne patim ja, nego moja svest o patnji. I kao nezdrava droga, ta uteha se
ponavljala sve češće, doknije otupela i istrošila se. Na jednoj strani živela je moja bolna
svest, a na drugoj moje svagdašnje Ja, izvan moje svesti. I na kraju, ipak nema leka ni
izlaza. Bolna svest živeće i dalje i patiti, a telo koje je uzalud nastojalo da se otme i spase,
biće oboreno, zgaženo i razneseno kao larva bez smisla, bez imena i traga.

*

Narojile se godine i njihova težina počinje da se oseća. Kao u doba puberteta, ne mogu
da nađem pravu stranu. Okrećem se i tražim nešto, kao životinja koja diže glavu i njuši
vetar, i zbunjen sam i smešan. Krećem u jednom pravcu a sa mnom uporedo i misao da
je to pogrešan put i da na tu stranu nema izlaza. Potrčim, posrćem i padam, ali se dižem
pre nego što bi nada mnom mogli izbrojati deset, i ogledam se da me ko ne vidi. Onda
stojim, jer mi izgleda da je to dostojanstvenije. I osećam da ni to ne vodi ničem, kao ni
trčanje, a smešno je ipak na svoj način.

I pored svega toga osećam da ću izići i spasti se.

*

Ja želim da budem nepoznat i zaboravljen, sa istim žarom i istom bolnom osetljivošću sa
kojom drugi žele da budu glasoviti i slavni.

*

Potpuna tišina u meni. To je kao neki trenutak velike opasnosti, ali koji dugo traje. Ni
glasa ni pokreta. Moja nepomičnost i moje ćutanje, to su prvi uslovi moga spasenja i jedini
koji zavise od mene. Samo da ne poginem ili da ne zaspim, što je isto. - U toj tišini,
samrtnoj i životodavnoj, ja se, kao čovek koji s vremena na vreme opipava skriveno oružje
pri sebi, stalno pitam: je li moja misao još živa?

*

Toliko je moj položaj u svetu neprirodan, u tolikoj su opreci ono što mislim kad sam sam i
ono što radim i govorim kad sam sa ljudima, da posle svakog dodira sa svetom padam
kao pokošen i drhtim u bolu i u nesanici, dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju
se, kao slova svetlosne reklame, sve reči koje sam preko dana izgovorio. Da ne bih više
mučio tu muku koja postaje nepodnošljiva, ja zabranjujem sebi da se sećam.