Page 111 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 111
Pronalazio je sve nove razloge svojim strahovanjima. Živeo je uplašen. Samo se smrti nije
bojao. I to nimalo. I tako je i umro.
*
Šta je to što me tišti i peče do nepodnošljivog bola? Ništa. Nešto što dolazi i prolazi i svaki
put nosi drugo ime, ali uvek peče i muči jednako. Nešto što je postalo sa čovekom i prvim
blescima njegove svesti, pre nego što je mogao i pomisliti da to nazove nekim imenom i
zabeleži nekim znakom. Nešto što ni danas nije mogućno tačno označiti ni izraziti, ali što
peče i boli i ubija životnu radost i život sam.
*
Toga čoveka bi, kad umre, trebalo pokopati, zajedno sa celom zamršenom pričom
njegovog života, duboko, negde na dalekoj planinskoj ledini, a zatim poravnati i dobro
ugaziti zemlju nad njim, posejati na njoj travu koja će, kad nikne, izjednačiti potpuno to
mesto sa ostalom ledinom.
Možda bi se na taj način moglo postići ono što je tome pokojniku najviše potrebno:
zaborav. Tako bi se izbeglo da se njegov život pominje, prepričava i tumači u docnijim
naraštajima i da zbunjuje mlad svet i zavodi ljude u nove zablude i nove pogrešne
zaključke o njegovom zlosrećnom životu. O životu uopšte.
*
Razlika između života ljudi koji su rođeni na obalama toplih mora i koji žive pored mora i
od mora, i onih koji su ugledali svet na kopnu, daleko od mora, i tu žive - mnogo je veća
nego što mi to obično mislimo. To nije jedan isti život sa izvesnim jačim ili slabijim
razlikama. To su dva života, u dva razna i različita sveta.
Primorac je čovek dovoljan sam sebi. Za razliku od ljudi sa kopna, oni su lišeni
ljubopitstva koje muči kontinentalce, nagoni ih da čitaju knjige, da putuju i da se upoznaju
sa ljudima, da traže šta bilo, kako bi rasterali čamotinju koja se rađa sa njima i ne napušta
ih do smrti.
*
U tom svetu pred mojim očima sve pati. Ne samo ljudi i svi živi stvorovi, i cveće, i drveće,
nego i mrtve stvari; sve to pati od stida i tuge što nije ono i onakvo kakvo bi trebalo da je,
ili što nije ono što je nekad bilo. A zašto, i po čemu, i kako bi to „trebalo“, to zaista ne bih
umeo da kažem, isto kao što nikako ne znam, ili se ne sećam pravo, kakvo je to što je
nekad bilo, i da li je ikad i bilo drukčije nego što je sad.
Da, ne znam i ne bih umeo da objasnim ni sebi ni drugima, jer je sve u meni i oko mene
maglovito, višeznačno i protivrečno. Jedino tuga i stid zbog svega toga su jasni i stvarni.
*
U detinjstvu mi sve ljude delimo na svoje i tuđe, a među svojima na darežljive i popustljive
i nedarežljive i stroge; kao dečaci, na simpatične i nesimpatične, kao mladići, na lepe i
