Page 53 - Odiseja

Homer: Odiseja

Ona kad začuje to, tad koljena ȉ srce njeno
23
Klonu, te zadugo bude bez r'jéčī, i ȍbje joj oči
705 Napuniše se suza, i bujna joj besjeda zape.
Kasno prihvativ riječ progòvorī sluzi ovako:
»Zašto je, glasniče, sin mi otišo na put? ta nije
Nužde mu bilo vodom zaplovit u làđama brzim,
Koje su ljudima kola i konji, te pȕčinōm idu.
710 Zato li òde, med ljudma i ime da mu se zatre?«
Razuma puni Mèdon odgòvorī kraljici ovo:
»Ne znam, je li ga bog potaknuo koji, da u Pil
Otiđe, il' mu se srce užèlje, da sazna za oca,
Da l' će se vratiti kući il' kakav je dočeko udes.«
715 To joj iskaže glasnik i ode u kuću dalje.
Nato pogubni jad Penelopu zgrabi, te ona
Nè mognē sjediti dulje na stócu, a mnoštvo stolácā
Po kući bješe, već sjede na pràgu građene tvrdo
Sobe i tužna uzme lelekati, à sve okò njē
720 Kamkati robinje stanu, što starih ì novīh bješe
U kući, ì njima reče Penelopa jaučuć mnogo:
»Čujte me, drage, — od sviju vršnjakinja mojih i drúgā
Jade je Olimpljanin odredio najljuće meni,
Koja vrloga muža, junáštvom lava, izgubih.
725 On je svakom vrlinom med Danajci nakićen bio,
Njemu se slava daleko u Heladu razli i Argos.
A sad mu ljubljenog sina povukoše sobom olúje
Iz kuće beslavna još, za njegovo spremanje ne čuh;
Ao nemile vi, kad nije vam na pamet palo,
730 Da me dođete budit iz postelje znajući dobro,
U crnu koritastu kad sin mi je lađu otìšō.
Jer da sam saznala kako, da ôn se opravlja na put,
Ili bi kod kuće osto, ma kȍliko željan putovat,
Il' bi me ostavio u dvorima mrtvu. — A sada
735 Neka mi koja od vas pozove Dolija starca,
Mojega roba, što njega od oca dobih, kad amo
Iđah, koji mi vrt mnogòdrvnī čuva, — k Laèrtu
Neka otiđe brže da kaže mu sjedeć uz njèga,
Ne bi l' Laèrto, u duši dovínūv se razlogu mudru,
740 Izišo i stao tužit pred narodom, kakvi li ljudi
Porod bogolikog hoće Odiseja zatrt i njegov.«
Njoj Eurìklija tada progòvorī dadilja mila:
»Ili me nemilim mačem pos'jeci, nevjesto draga,
Ili me ostavi živu, a r'ječi ti neću zatajit.
745 Za sve znadijah ja i dadoh mu sve, što mi reče,
Hljeba i vina slatkog, a zakletvu uze od mène,
Da ti govoriti neću, dok dvanaesti ne bude danak,
Il' ne zažèlīš ga sama il' ne čuješ, da je otìšō,
Plačem da ne bi svoje pokvarila obraze krasne.

23
703—704. »koljena klonu«, tj. nesta joj snage; koljena su smatrali središtem životne snage: kad čovjeku
klonu koljena, klone mu i cijelo tijelo.

53