Page 71 - Emir Kusturica - Sto jada

соколица су нестали негде над долином.
- Немам ја времена за сузе - рекао је Коста у себи.
Посебно због тога што је пред њим била литица којом је морао четвороношке и гдје није
смио да се осврће. Ако би се то десило, камен у руксаку би га повукао на леђа и пао би низ

литицу. Није марио што би могао да погине. Било му је жао што не би опет стигао до врха.
Једино је још тај пут одржавао равнотежу у његовом животу. Због тога је полако клекнуо.
Један камен из руксака излетио је и лупио га по глави. Застао је, али не због замора. Нешто
је чекао. Осврнуо се и ништа није видио, али је на његовом лицу било видљиво нестрпљење
и чуђење. На мјесту гдје се налазио био је обичај да среће црвенкасту змију. Она је сваког
дана у исто вријеме стизала ту знајући да ће Коста наићи. Та змија је сваки пут својом
појавом призивала прошлост и догађај који је измијенио његов живот. Таман када се зачудио

зашто црвенкасте змије већ нема, она је провирила испод камена који је стајао више његове
главе. Само је палацала језиком и полако се приближавала. Коста је извадио војничку чутуру
и насуо млијеко у плехану посуду. Змија није чекала, сркнула је млијеко, а он је наставио
пут.
Коста се верао стрмом литицом, освртао се са страхом схватајући да је доспио на мјесто
гдје су оба пута, и овај испред њега, али и онај иза, представљали опасност. Чак и када би се

предомислио и окренуо натраг, било би једнако опасно. Скинуо је мантију и окретао се да
би конопац обмотан око тијела развезао. Направио је ласо и зафрљачио га у ваздух, конопац
је фијукнуо према стијени. Када се увјерио да је чврсто везан, кренуо је уз литицу, гдје сваки
погрешан потез може бити погубан.
Видјело се како његов мученички пут према врху литице има два успона и три спуштања.
Пред њим је био најтежи испит. Као и у животу, усхићења су га дизала путевима успона и
чинило му се да их је лакше савладавао од стрмоглавих суноврата. Због тога што

странпутице нису биле ствар избора, нити је низбрдице ваљано контролисао. Њих су
наметале историја и невоље које она производи. Знао је Коста да га тај пут одржава на
животу! Да ли ће његове руке и овај пут издржати тежину тијела?! Пред Костом су три врха
који чине јединствену литицу. Тек ако му успије да се три пута успне и спусти и на крају да
још једном савлада врх, он ће изаћи на узбрдицу која води на највишу тачку изнад града.
Његово лице је изражавало замор, али се он вукући конопац помјерао према врху брда.

Видјело се да је на измаку снага, низ лице окренуто према врху, зној је непрестано цурио,
али су његове очи и осмијех који се појављивао и сада, у најтежим тренуцима, овладавали
читавом долином. Оклизнуо се низ стрмину и када је погледао у трећу литицу, лакнуло му је.
Насмијао се и тада је већ знао да ће, иако потпуно ослабљен, поново видјети Младу.
Пењао се литицом, стењао, јаукао и на крају савладао трећи врх. Стрчао је у подножје
посљедње узвишице и као човјек у трансу, корачао је узбрдо вукући за собом руксак са
камењем. Лелујао је и када ноге више нису могле да га носе, он је клекнуо, погледао узбрдо

и легао на леђа. Није одустао.
Посљедњих двјесто метара одгуривао се ногама о земљу и пузао према врху. Небо се
окрену на мјесто земље, земља се попе на мјесто неба. Све се окренуло наопачке и он,
крећући се уназад, наједном стаде. Дотакао је мртвачку лобању и нагло се окренуо. Снажан
вјетар је дувао на планини, а он угледа тунел на чијем крају се указа небо. Тамо су двије
птице лебдећи држале раширену вјенчаницу. Гола Млада се усправи, а птице полетјеше

према небу, па се исто тако спустише, а она бијаше обучена у свадбену хаљину. Свиђа се то
Младој. Коста притвори очи. Кроз тунел неко јури ка другој страни, ка небу и Младој која